500 maratona… i nije kraj!

Za uvod ispričaću vic. Šef prijemne komisije obraća se kandidatu na neko radno mesto: „Molim Vas da nan kažete nešto više o sebi?, a kandidat se malo zamisli i odgovori: „Voleo bih ipak ništa ne reći o sebi, jer mi je jako stalo do tog zaposlenja“.

Desno: Aleksander, Igor i Dragica

Kod mene je malo drugačije, ja sam već i dosadio svima pišući, ne baš toliko o sebi, ali o svojim trkačkim pričama. Ovog puta ću vam dosađivati, ali na nagovor naše koleginice, Dragice Mitić, koja je, zamislite, specijalno doletela u Poljsku, da  bi učestvovala na mom jubilarnom petstotom maratonu.  Draga moja Dragice, vrlo sam počastvovan tim tvojim gestom i neizmerno ti hvala. Nimalo manje se zahvaljujem i Mihalu Šulji, koji je doputovao iz Bratislave, kao i Igoru Stegelu i Aleksandru Koščaku iz Slovenije, kojima, kao neizličivi jugonostalgičar, još dodatno da kažem – hvala vam braćo Slovenci!

Pšemek Basa i Iryna Masnyk o kojima sam pisao u članku pod LINKom

Predhodne jubilarne cifre su mi promakle, onako nezapaženo, jer iskreno nisam tome pridavao značaj, brojka ko brojka, kao u Lotou. O tome čak nisam ni mislio sve dok nisam video, kako poljski, česki, slovački maratonci to često rade. Neki su to čak radili pompezno, sa medaljama, majicama…i slično. Eto, nedavno, na hiljaditom maratonu poljskog Forest Gumpa, bilo je slično, ali tamo je cela lokalna zajednica stala iza njega i takvog jubileja LINK. Takođe sam bio na nekoliko drugih jubilarnih maratona, daleko skromnijih, uz samo dvadesetak pozvanih maratonaca, sa lepim druženjem uz pivo i roštiljske kobasice. Baš po mojoj meri!

Mihal Šulja (svi učesnici su imali broj adekvatan do broja svojih maratona)

Već vidim da se rasplinjavam u pisanju, ….. Negde u septembru, na povratku sa  maratona u Ostravi, kada sam imao 495 maratona i ultri, a moj dobri prijatelj Piotr Kopiec 95, dogovorili smo se, ako zdravlje posluži, da zajednički organizujemo naše jubilarne 100. i 500. maraton. Uz to su i drugari iz kluba su mi „pretili“ da ovde mora da se održi ta  jubilarna trka. Sve u svemu, pao je i termin 15. februar, jer je tada jedini slobodan termin bio u restoranu „Widok“ kraj maratonske staze na obali paprocanskog jezera, gde često organizujemo klubska druženja…. Sad vidim da ako budem pisao o svim detaljima, biće to duga  priča, koju niko neće pročitati do kraja … ali šta da radim.

Naravno, sledile su male peripetije zbog neodlaska na neke maratone (neću vas udaviti sa detaljima), ali sam nekako na mišiće, tako reći u zadnjem momentu,  uspeo da iščupam maraton (498.) u Ostravi 17.01. i ultu na 6h (499.) u Katovicama 24.01. Već sam pre toga pribojavao da se ne ponovi priča kao sa mojim  poznanikom Andžejem iz Ošvjenćima (Auschwitz),  koji je zakazao svoj 100. maraton na 03.05. 2014. a 99. maraton je trebao trčati nedelju dana ranije u Krakovu. I zbog kvara na autu nije stigao do Krakova. Kako mi je posle pričao, bukvalno je plakao, sedeći kraj pokvarenog auta, jer je imao već urađene medalje, diplome,  majice sa datumom…. Par dana posle kvara, sasvim slomljen i razočaran, slučajno je uzeo svoj dnevnik treninga i trka i tamo naleti na svoju zabelešku da neće voditi neki tamo maraton jer je navodno staza bila kraća za 1 km. Skakao je od radosti – ipak ima već 99 maratona. I bio je u pravu. Prema svim pravilnicima klubova 100 maratona, trka se priznaje ako je trasa kraća zbog greške organizatora… ej Drago, vraćaj se na temu.

Za tu priliku, malo sam dodatno obradio statistiku svih tih prethodnih 499. trka.  Zanimljivo između ostalog, najviše trka imam u Poljskoj 183, Srbija i Jugoslavija zajedno 140, a onda slede Slovačka 46, Češka 38, crna Gora 28, Mađarska 20…itd, ukupno 21 država. Po gradovima najviše trka u Beogradu 37, Podgorici 28, Ostrava (CZE) 28, Novi Sad 26, Katovice 24, moje Tihi 22, Žilina (SVK) 21 itd. Pošto sam u većem delu trkačke karijere vodio dnevnik treninga i trka, sa velikom sigurnošću tvrdim da sam upravo ovih dana prešao ukupno 120.000 km, tj. tri kruga oko zemaljske kugle (tako reći, bez generalne popravke) i da sam za to utrošio efektivno 1 godinu i 3 meseca. Znam da bi mnogi potvrdili da su to uludo  UTROŠENE godine života, trebao sam se baviti korisnijim stvarima, ali lično verujem, da je to donosilo, donosi, i donosiće mnoga, mnoga zadovoljstva, a i godine ispunjene životom.

Nakon te 499. trke nije bilo više vremena za odugovlačenje.  Da ponovo ne odlazim u širinu, samo da kažem, bilo je na pretek važnih, manje važnih organizacionih detalja. Kolega Piotr je profesor na Katoličkom Univerzitetu u Lublinu, i nisam ga u ničim potezao da uradi nešto –cenio sam njegove aktivnosti i zauzetost u ispitnom roku, kao i sve nebrojene vožnje sa njim na trke. A onda u završnici priprema, iza ćoška me dočeka neka infekcija pluća, kašalj, temperatura. A trebalo je još jednom izmeriti korigovanu stazu maratona, obeležiti, odneti, doneti… Uz pomoć moje Benje, koja i sama je bila još neoporavljena posle operacije kuka, nekako smo to odradili. U subotu predveče, kada je sneg počeo nemilosrdno da pada, dok sam još takav-nikakav putovao na aerodrom da bih dočekao Dragicu, samo sam sebi mogao još jednom reći, da bi bilo nerazumno sutra trčati maraton…

A onda se desilo čudo. Da sam vernik lako bih to objasnio…

Vrlo rano sam seprobudio, pomalo zabrinut, prilično neispavan, ali u zdravstvenom smislu osećao sam se, matematički rečeno,  bar za 20% bolje. Uz to je došla poruka od Mirka, da je staza komplet obeležena, što mi je donelo još 20% boljitka (Mirek, hvala ti do neba). Kad sam još video da je palo svega desetak santimetra snega, još mi je laknulo za 20%. A kad sam u „prijavnom centru“, u restoranu „Widok“, video sva ta razdragana lica mojih prijatelja sa trkačkih staza, rekao sam sebi – e sad nemaš više izbora, kocka je bačena.

I usledio je start. Grupa mala, ali odabrana .Jedan deo staze komunalci su već bili raščistili, drugi deo su uprtili brojni šetači. Trčali smo 6 krugova po 7,033, km stazom tiskog maratona Perla Paprocan. Mene je prva tri kruga verovatno nosio adrenalin, a preostale  silna želja i motivacija. Toliko sam iskašljavao da sam u šali rekao da ću izazvati pomor riba u jezeru.

Trka je zakazana, kako je rekao naš pesnik iz naroda – u sred zime, kad mu vreme nije…Ali, zimska idila je bila prelepa, svuda sneg, belilo .. ma šta da vam opisujem – gornja i donja slika sve govore.

Za mene, najlepši trenutak te trke je bio kad me je u završnom krugu nekih 300 m pre cilja sačekao Adam, unuk moje Benje. Držeći se za ruke, uz neviđenu obostranu radost, trčali smo do cilja. Već sam pomenuo statistiku, brojke, vremena, kilometre, ali, kao što sam to ranije negde pisao,  važnije od svega toga je to,  da sam zahvaljujući trčanju upoznao moju Benju. Sada mogu dopuniti da je Adašek iznad svega toga, volim ga kao najrođenijeg unuka, a Dragica to može potvrditi, i on voli još više svog dedicu. Kako se ponekad kaže, ovaj događaj je bio tipa – da se ima o čemu pričati  unucima, ali ovde i unuk je bio svedok tih događanja.

Kolega Piotr i ja „zatrpani“ poklonima (Adašek već merka slatkiše u paketu)

U restoranu, uz skroman ručak, nastavljeno je druženje. Kolege iz kluba 40-latek (40-godišnjaci) su Piotru i meni uručili prigodne poklone i diplome. Trojici najboljih prema veteranskim tablicama uručeni su pehari, a svim učesnicima diplome sa zahvalnicom da su sa nama podelili ovo svetkovanje. Ne moram naglašavati, da je Mihal bio najbolji (vidi rezultate), iako je ovde trčao rezervisano, ne samo zbog na momente klizave staze, već i predstojeće trke na 100 km narednog vikenda u Italiji. Usledio je šampanjac, i rezanje slavljeničke torte, poklon od drugara iz Udruženja Prijatelji Tiskog Sporta.

Na kraju još jednom da se zahvalim na pomoći i podršci mojoj Benji, klubu 40-latek, Udruženju PTS, MOSIRu, SPLA, Sebastjanu, Dawidu, Mirku, Tomku, Kažiku…i  svima onima, koji su pomagali na okepnoj stanici na -3C, kao i onima u restoranu . Posebno hvala i kolegi Piotru, bez čije inicijative, do ovoga ne bi ni došlo. Hvala svima i na poklonima, a na ovoj slici je jedan specifičan. Mihal mi je poklonio lepu majicu sa nadpisom „Drago Boroja – 500 maratona – Srce jače od umora“. Ne moram imenovati od koga sam dobio lepu putnu torbu sa ljubljanskog maratona. Hvala, hvala svima.

Pre dvadesetak godina kada sam istrčao svoj 100. maraton drugari iz Triatlon kluba „Fanatic“ iz Novog Sada su mi napravili iznenađenje i odštampali mi ovu majicu na slici. Intrigantno bode oči onaj pasus sa …I NIJE KRAJ.  Samo pre godinu dana mislio sam da verovatno neću moći dostići cifru 500, ali sada sam skoro siguran da su bili u pravu – NIJE KRAJ. Idemo dalje!

(ovde je link sa većim izborom slika i filmova)

februar 2026, Drago Boroja