Jos jedna azijska turneja je za nama.
Južna Koreja je već dugo bila u.planu. Prošle godine smo zakasnili za prijavu. Inače teško se ulazi. Naravno još jedna ideja je već dugo bila prisutna, a to je o trčanju maratona na kraju sveta. Kada smo prijavili Seul maraton, nekako po defoltu se otvorio Tajvan. Ali to je bio premali zalogaj. Hteli smo nešto izazovnije. Uvek smo išli sa idejom; više, bolje, jače.
U potrazi za većim izazovom došli smo do maratona koji je na kraju sveta. Svi znamo gde je Japan. Zemlja ixlazeceg Suncan. Međutim Sunce izlazi još istočnije. A mi smo se baš tamo uputili. Nekih 4 – 5 sati leta od Južne Koreje daleko u Pacifiku smo se zadesili na ostrvu koje se zove Sajpan. Rajske plaže, rajski vrtovi, pesak beo svetlucave boje. Kako smo stigli ušli smo u more.
Stanovnistvo 50 % domorodci , ostalo Maležani i Filipinci.
Uzeli smo malo bolji smeštaj kao da smo znali. Sedmi sprat sa pogledom na more. Arhipelag čini 15 ostrva, pod nazivom Severna Marijanska Ostrva. Ostrva je otkrio Magelan, a mi smo se uverili da je to baš to.
Maraton je startovao u 4h ujutru, Jako sparno. Temperatura preko 30 stepeni. Kiša je malo osvežila u jutarnjim satima. Nije bilo puno takmičara. Na sve trke 42, 2, 10 i 5 km oko 500 takmičara.. Organizacija jako dobra. Baš su se potrudili da bude puno okrepe. Puno, vode, izotonika i voća. Na kraju trke obrok.
Posle trke još 4 dana na ostrvu. Opušteni jutarnji relaks, treninzi. Plivanje, malo bazeni, malo more. Bilo je u hotelskom kompleksu puno sportskih sadržaja. Mi smo uglavnom igrali stoni tenis i stoni fungal.
Došao i je taj dan 11 mart, kada smo se ukrcali na avion i krenuli za Južnu Koreju. Poslednji osvrt na rajska ostrva. „Moramo doći opet jednoga dana“, “da naravno” odgovoraio sam. Stjuardesa je ispratila pogledom našu konverzaciju.
Slećemo u Koreju u ranim jutarnjim satima. Mnogo se više očekivalo. Gužva na pasoškoj. Čekamo oko 1h. Nervoza među putnicima. Nisu baš vešti sa engleskim. Popinjavamo neke deklaracije, traže nam vize. Nešto nas vraćaju. Šalju nas na drugi šalter. Sledećeg dana podižemo startne brojeve. Malo konfuzna organizacija. Loše obeleženo. Sa jednom grupom trkača promašili smo halu. Sve što ih pitaš oni samo klimaju glavom sa osmehom. Misliš da je to, to, a ono medjutim … Tako mi naručili hranu u jednom restoranu. Kažemo konobaru nećemo ljuto. On klimne glavor uz osmeh. Toliko je bilo ljuto da nismo mogli da jedemo. Čudan malo narod.
Što se tiče trke tu su već pokazali drugo lice. Odlična organizacija, ambijent, publika,… Staza blago valovita sa dugim pravcima i širokim bulevarima. Sve je bilo pod konac. Limit trke je bio 5h. Nakon isteka, odmah su sve uklonili i pustili saobraćaj. Interesantno kada smo se vraćali sa trke, sretali smo ljude koji trće trotorarom, Verovatno nisu znali za limit 5h. Par ljudi nas je pitalo gde je cilj. Nismo imali srca, da im kažemo da je već sve uklonjeno.
Inače interesantno da je ovo bio 96. – ti po redu Seulski maraton. Zaista baš duga tradicija.
Dragan Mladenović i Gurung Khop, mart 2026.
