Planinski maraton, Bielsko-Biala, Poljska, 11.04.2015

Kratko je sećanje maratonca. Po ko zna koji put, posle rečenih NIKAD VIŠE planinskih
trka, opet sam se dao nagovoriti.

Nagovor je pao na prethodnom Uskršnjem maratonu, dok sam trčao u društvu sa kolegama Liscaž Jozefom i Alekom Šablickim. U stvari, nije bilo  teško žabu nagovoriti da skoći u vodu, a uz to, dodatni aduti, relativna blizina te planinske trke, svega nekih 40km, obezbeđen prevoz sa Alekom i sređena niža kotizacija za učešće.

Ova trka je u ciklusu 4 planinske trke u četiri godišnja doba. Ova prva  prolećna je bila 11.04.2015, a naredne tri su: letnja 21.06., jesenja 26.09. i  zimska 18.12. (hmmm, pa taj datum baš i nije zimski, ali nećemo biti cepidlake).

Da budem iskren, nakon nagovora, vrativši se kući otvorio sam sajt i pogledao mapu  i proful staze, gore na slici. Sad sam tek shvatio, da sam ih ipak pregledao letimično, pogotovo što sam nekako prvo pogledao kakav je profil u završnici, i skoro sam se oduševio da je zadnji desetak kilometara uglavnom na nizbrdicama. Ni na sekund nisam pomislio o nagibu na nizbrdicama, koje su se posle na trci  pokazale ubistveno teške, ne samo zbog svog oštrine, već i zbog snega, bljuzgavice i blata na visinam iznad 600-700m nadmorske visine.

Tokom putovanja prema Bielsko- Biali, gde je start ove trke, u daljini su se u prvim jutarnjim sunčanim zracima belasali vrhovi okolnih planina. Ni ja ni Alek nismo u prvi mah pretpostavljali da  i nas čekaju ti snežni odblesci na stazi. Naime, u sedmici koja je prethodila uskršnjim praznicima, ovde u Poljskoj  je napadao sneg, koji se u nižim predelima odmah istopio. Međutim, kako smo bili sve bliži, bilo je sve očiglednije da tog snega ima i zonama gde ćemo i mi trčati, što je uskoro uoči starta i potvrdio i zvanično sam direktor trke, Mihal Kolođejčik, sa aktuelnim detaljnim opisom staze i ostalim tehničkim instrukcijama.

Na startu ove trke se okupilo 75 učesnika. Početak trke je bio obećavajući, iako je uglavnom staza vodila uzbrdo. Čak sam se na momenat i oduševio svojim prolaznim vremenom na 7.km, koji je bio oko 50min, tj, sa tempom oko 7:10, koji je upravo takav kakav ću morati da držim za nedelju dana,  19. aprila  na krakovskom maratonu kao pejsmejker na 5:00:00. Naime, kasno sam se prijavio organizatorima za ulogu pejsmejkera, tako da su mi dodelili jedino preostalo mesto na tih 5:00:00.  A ako se pitate, zašto sam se uopšte prijavio za pejsmejkera, odgovor je prost, ne moram da plaćam startninu. Iz istog razloga ću 17. maja i 4. oktobra biti pejsmejker na 4:30 u Opolu i na 4:15  u Katovicama, a čekam odgovor od još nekih organizatora.

Uskoro, zadovoljni osmeh, da čak i na ovakvoj stazi mogu da držim tempo od 7:10, mi je skinut sa lica već na  prvoj ozbiljnijoj nizbrdici od 10. do 14. kilometra, posle čega sam iz iskustva znao da neće dalje proći bez posledica. Već na prvom usponu video sam da je vrag odneo šalu. Naravno, ne moram isticati posebno, kao  i kad sam davno ranije bio u mnogo boljoj formi, ni ovde  nisam trčao na jačim usponima, a od ovog momenta više ni na blažim, a pred kraj trke skoro ni na ravnim delovima. Gore nas je dočekao mokri, klizavi sneg, tako da je se jedva održavala ravnoteža u sve kraćim fazama trčanja. Skoro i da nije vremena za idilično uživanje u prelepim predelima koji su se prosto nudilii svuda naokolo, na susedne vrhove, prelepe borove šume, na prostranu šljonsku ravnicu u daljini. A onda je usledila  duuuuga nizbrdica u nekom useku sa snegom do kolena, što mi je na nesreću bilo prvo takvo iskustvo u mojoj relativno dugoj trkačkoj karijeri. Oštrina nagiba je jednostavno vukla na dole, a tamo to je prelazilo skoro u skijanje i sankanje na stražnjici. Onda je sneg prešao u bljuzgavicu i blato. Usporio sam maksimalno, pazeći gde stajem da se ne bih spotakao, ali hladna voda je ušla u patike, tako da sam kroz nekih desetak minuta osećao ozeblost u prstima. Poznanici me znaju kao majstora u trčanju na nizbrdici, (pogotovo Toma Ašković, koji u takvoj prilici bi obično podsećao na kineesku poslovicu – „i g….o se na nizbrdici kotrlja“), ali na ovakvoj stazi, to jednostavno nije bilo moguće, „kotrljanje“ bi bilo ubistveno.. Kad sam posle nekih 4-5 km, konačno izašao na blago valovitu stazu uz neki nabujali potok, skoro da sam zapevao od sreće u društvu dvojice Varšavljana. I konačno druga okrepna stanica na 27. km.

I onda je usledila, takoreći, repriza  prethodnog dela staze, samo dva puta teža, i sa dva puta umornijim nogama. Svako odklizavanje u snegu kojeg je na ovom delu staze bilo još više, činilo mi se izvlači zadnje atome snage.  Povremeno su me hvatali grčevi u mišićima cevanice, ali sam uspevao nekako to da prebrodim nekoliko-minutnim masiranjem . Zadnjih 5-6km , setivši se Srećka Mićića, drugara koji se neće naljutiti što ga već 2-3 put pominjem u ovakvom kontekstu, sa olakšanjem sam prešao skoro na isključivo brzo hodanje, i konačno posle 6 sati i 53 minute, i savladanih  2573 m uspona i isto toliko nizbrdica,   stigao na cilj (rezultati). Na ovoj slici u pozadini se vidi natpis TYSKIE, a to je pivo upravo iz grada Tychy u kojem sada živim, i koje mi je tako „leglo“ posle trke, činilo mi se kao nikad dotad.

Moram pomenuti izvanrednu organizaciju ove trke. Odlično obeležena staza, čipovi, bogato opskrbljene okrepne stanice, kojih iako je bilo svega na 3 mesta, ispostavilo se sasvim dovoljno. Pre svega to je zasluga glavnih pokretača i organizatora ove trke bračnog para Ane i Mihala Kolođejčik, ovo dvoje krajnjih na slici uručenja nagrada za žene. Još jednom im se zahvaljujem na izvanrednom prijemu i posebnom  učesničkom tretmanu za mene. Verujem da biste i vi imali sličan tretman, i zato vas srdačno pozivam da dođete na preostale tri planinske trke, u svemu što je u mojim mogućnostima rado ću vam pomoći.

Ovog puta nisam rekao sebi, ni tokom trke, ni u naredna 2-3 dana posle trke, kada  sam jedva hodao od ekstremne upale svih prednjih partija mišića nogu, da više nikad neću ići na planinske trke.  Treba se jednostavno bar donekle pripremiti. Eh, kad bi mi ovde u Poljskoj bili Drćelić, Simić, Marković, pa da kao nekad na Fruškoj Gori malo „prošpartamo“, a onda negde na Popovici, ili u Ledincima, Čereviću, Rakovcu, dok čekamo autobus za Novi Sad, „skrunimo“ 2-3 piva. Stara dobra vremena!

Drago Boroja, april 2015