Pančevački i Pešterski maraton, 27.07. i 04.08. 2013

Ponekad u životu ista stvar može čoveka dva puta i da obraduje i da razočara. Naime, kad sam negde sredinom jula pročitao dobijeni email od Bobana Pantovića, u prvi mah istovremeno sam se i obradovao i razočarao. Obradovao sam se jer će konačno doći do realizacije dugo  najavljivane trkačke manifestacije u njegovom rodnom Tutinu, a razočarao što mi to nije ranio javio, kako bih se na vreme mogao prijaviti i rezervisati mesto za besplatan prevoz i smeštaj. Naime, u tim prvim trenucima, bio sam sasvim ubeđen da je u takvoj atraktivnoj ponudi tih 60 mesta  već „planulo“. Međutim, kad sam malo zatim otvorio internet stranu Organizatora ARK EKO maraton, Beograd usledilo je ponovna radost i razočarenje. Obradovao sam se, jer je još uvek bilo mesta za prevoz i smeštaj, a razočarao se zbog činjenice da je takav slab odziv domaćih trkača. Zaista retko „forumišem“, ali ovog puta nisam izdržao da ne napišem komentar na stranici najave maratona ovim rečima, uz izvinjenje ako sam nekog time povredio:

Ne mogu da verujem, za ovakav maraton, ultramaraton, polumaraton, u prelepoj čistoj prirodi, uz zaista minimalnu startninu sa sve prevozom, noćenjem, organizovanim obilaskom kulturnih znamenitosti, da je ovako slabo interesovanje domaćih trkača-ica. Ovde u Poljskoj, za slične trke, Organizator najavi da elektronsko prijavljivanje poćinje tog i tog dana u ponoć, i prijave planu za 10-15 minuta. O zemljo Srbijo, među šljivama…

Naravno, odmah se u mojoj glavi pokrenula kombinatorika, kad već putujem da onda još negde istrčim maraton, za šta se pančevački nočni maraton idealno uklopio sa svojim terminom od nedelju dana ranije tj. 27. jula. Zadovoljstvo se udvostručilo kad je i moja Bernadeta izrazila želju da putujemo zajedno, jer je baš tada imala godišnji odmor.

Pre nego što sam krenuo kući, pokušao sam se kod poznanika da nađem prevoz do Pančeva. Od jednog našeg maratonca, nije važno kako se zove, dobio sam ovakav odgovor… Zadnje 2 nedelje je bilo dosta prijatno vreme, pogotovo predvece, pa sam se iskreno nadao da ce takvo vreme potrajati do Pancevackog maratona…Steta, dosta je otoplilo, a izgleda da ce biti jos „crnje“ za vreme trke..Tako da ne bih da ugrozavam zdravlje, promena na toplije i sparnije mi uvek tesko pada, skroz me izbaci iz koloseka…i u mirnom stanju, a pogotovo kad trcim…Najpre sam pomislio, OK, čovek je u pravu, ima svoj stav, iako se za temperaturu od 30 stepena uveče ne može reći da je opasna po zdravlje, ali mi se odmah nametnulo nešto što bih opisao samo ovim rečima –  a šta ćemo sa činjenicom da dotični redovno trči preko 500km mesečno. I druga stvar, ako se u trku uđe racionalno, sa pozitivnom energijom, u zdravoj komunikacijom sa ostalim , okružen domaćinskom atmosferom, kako to radi porodica Rašković i ostali iz organizacije noćnog maratona u Pančevu, onda je duh trkača nesalomiv, i nema nikakvih razloga da bi se narušilo zdravlje.

I pokazalo se da u Pančevu nije uveče bilo tako toplo. I kako bi metereolog Neđa rekao, važno je da nismo bili izloženi direktno sunčevim zracima. Nino Rašković i ostali iz organizacije noćnog maratona su se pobrinuli da imamo zaista fenomenalnu okrepu (i sam pogled na ovu sliku pravi zazubice), a usput, u svakom krugu u parku na tartanskoj stazi od 1141m, imali smo na raspolaganju česmu za dodatna polivanja vodom, kvašenja kapa i sl. Veselu atmosferu, kao i obično nametnuli su Miljurko, uvek nasmejana Tanja, naši prijatelji Makedonci Kire i Jovica    Kao i u martu na Zimskom maratonu u Nišu, Lidija Mikloš je dobrano obrukala muški deo učesnika i ukupno bila najbolja.

Rezultati 2. Noćnog maratona u Pančevu

Od Beograda do Tutina je autobusom „Laste“ krenulo, nažalost, svega 21 putnik, Putovanje, naravno, nije baš bilo prijatno, znate i sami kako je to kunjati na sedištima autobusa, u skučenom prostoru između njih. Ipak, u jutarnjim letnjim satima mogli smo uživati u prelepim pejzažima, dok smo se penjali od Novog Pazara prema Pešterskoj visoravni. Usput smo i posetili dva naša manastira iz 13. veka – Crnu Reku i Sopoćane, značajne spomenike naše kulturne baštine. U manstiru Crna Reka jedan od monaha nam je predlagao da legnemo ispod kovčega sa moštima Svetog Petra Koriškog Čudotvorca, jer je to oprobani i delotvorni način u lečenju mnogih bolesti, kao i psihičkih smetnji. Niko od nas nije iskoristio tu priliku, verovatno iz razloga što smo zahvaljujući trčanju svi zdravi, mada šeret Miljurko često na trkama u kriznim momentima koristi svoju pošalicu da nas sve treba pohvatati i odvesti direktno u ludnicu.

U Tutinu smo smešteni u prijatnom hotelu „Hibis“, gde smo tokom dvodnevnog boravka  imali 4 obroka prilagođenih maratoncima.. Odmah da kažem da je tokom boravka  u Tutinu bilo povremenig nedoumica tipa GDE, ŠTA, KAKO, ali je to Boban Pantović, uz asistenciju saradnika i glavnog sudije Neđe Todorovića, spretno nekako  rešavao, na svoj način i u koliko-toliko predviđenom vremenu. Tako na primer, obilazak užeg centra, koji nas je, uzgred budi rečeno, sve oduševio savremenom arhitekturom, i susret sa gradonačelnikom Tutina i saradnicima, je održan tek posle 22 časa. Međutim, bilo je lepo doživeti taj susret, u srdačnoj i prijateljskoj atmosferi, i naravno uz tradicionalne baklave, tulumbe i izuzetno ukusnu bozu, koju lično nisam pio još od mladalačkih dana.

Neskromno, za nas učesnike ove jedinstvene trke možemo reći – društvo malo, ali odabrano. U trci na 100km 4 učesnika, u maratonu 14, a u polumaratonu 7. I čovek se po ko zna koji put zapita, kako je to moguće, odkud takvo neinteresovanje naših trkača. Kakav je to psihološki profil. Vidim da se na ovu temu osvrnuo i Nino u svom članku sa ove trke. A možda je odgovor prost, jednostavno suviše je malo istinskih trkača kod nas.

Ultramaratonci su startovali ujutro u 5 sati i imali su stazu u obliku grčkog slova „ro“. Na istoj  stazi, maratonci su počeli u 13 sati od 58. km, a polumaratonci u 15 sati od 79. km, tako da smo svi odprilike od 16 do 18 sati stigli na cilj.. Vremenske prilike nisu nimalo bile povoljne za trčanje, verovatno je bilo preko 30 stepeni. U maratonu je, na neki način, mesto stara, ispod jedne vetrenjače, bilo prilično simbolično. Prosto se čovek morao na tom mestu zapitati da li smo i mi neki moderni Don Kihoti, trkački idealisti, u svojevrsnoj (ne)uspešnoj borbi za razvoj  trkačkog pokreta, zašto i ne reći, trkačkog viteštva i dostojanstva u Srbiji.

Glavne okrepne stanice su bile na svakih 4-5 km , ali smo na sreću imali i „mobilne“ stanice, od strane dvojice bajkera, osoblja u sanitetskom i policijskom vozilu, kao još dva vozila iz organizacije trke. Prefiks „planinski“ dovoljno govori o profilu i težini staze, iako se trčalo uglavnom asfaltnim i makadamskim putevima. U takvom toplom danu, na takvoj stazi, znao sam da moram da budem maksimalno racionalan, tako da sam od samog početka uzeo taktiku – na jačim usponima, hodačina, a ostale delove prema raspoloženju. Pokazalo se da je taj kriterijum uspona tokom trke polako opadao, tako da sam u završnici, čak i ravne delove „proglasio“ za „hodačke“. Ipak sam na zadnjih 4-5 km, koji su uglavnom na nizbrdici, uspeo da malo „dodam“ i trku završim u solidnih 4:30:48.  Impresivno vreme od 3:17:43 je ostvario Antić Saša, koji je negde na 30. km sustigao odbeglog mlađanog Kruševljana, Živković Nenada, pobednika ovogodišnjeg Noćnog maratona u Novom Sadu, i do kraja napravio razliku čak od 32 minute.

Mene lično je iznenadila moja Bernadka, s obzirom da znam da trenira svega petnaestak kilometara nedeljno zbog svojih brojnih poslovnih i društvenih obaveza. Desilo se da sam upravo naišao kad je bio start polumaratona, tako da smo zajedno hodali na toj dugačkoj makadamskoj uzbrdici, dok je Zorica Antić, uz svo divljenje, sve to vreme trčala ispred nas. Međutim, kasnije ju je Bernadka nekoliko puta prestizala i  sigurno bi pobedila, da nije na jednoj okrepnoj stanici čekala 3-4 minuta, dok joj lokalni stanovnici nisu doneli iz kuće šećera.

Naš „Saharac“ Jovica Spajić je nadmoćno pobedio u trci na 100km sa vremenom 10:49:44. Ovde moram razočarati Jovicu, koji je mislio da je to verovatno rekord u planinskoj trci na 100km, jer je. naš „Ginisovac“ Vlada Velimirov, koji je davne 1988. god. napravio 6360 sklekova za 3 sata i 27 minuta, istrčao u čuvenoj planinskoj trci  Firenza-Fienza 1990, god. za 10:04:30. Uzgred, Vlada je osamdesetih godina bio višestruki pobednik Fruškogorskog maratona na 82 km, a neskromno rečeno,. na svom prvom „trkačkom“ ultramaratonu na Fruškoj Gori 1988. (pre toga sam imao 4 čisto „pešačka“ i koje, kao ni Ćirić, nisam stavio na svoju listu ultramaratonskih trka), imao sam to zadovoljstvo da zajedno sa Vladom uđem u cilj. Ostala mi je u sećanju njegova rečenica, kada sam ga sustigao negde na 60.- om km: „Nema razloga da se više„cepamo“, bolje da zajedno idemo do kraja“. Usput smo stigli i Slovenca Ivana, tako da smo sva trojica ušli u cilj kao pobednici.

Rezultati Pešterskih trka

Uveče, uoći polaska natrag do Beograda, na trgu u centru grada, održana je ceremonija uručenja nagrada, i ponovno druženje sa lokalnim čelnicima u obližnjem kafiću. Ne moram naglašavati da smo obe večeri kao gosti bili počašćeni od srdačnih domaćina.

Možda sam već dosadan sa svojom teorijom, da svakom ko organizuje trku, treba pre svega skinuti kapu, a ne „glavu“, kao što to rade dežurni kritičari-trkaći. Neka i oni nešto organizuju , neka i oni poture svoju glavu, i tek tada neka kritikuju do mile volje. Naravno, ne smeta dobronamerno ukazivanje na eventualne propuste, ali koji nisu finansijske ili logističke prirode. A Bobanu, zaista skidam kapu. Uradio je veliku stvar, mobilisao lokalnu vladu, obezbedio je maksimalno dobre uslove za trkače, prelepe pehare, medalje, diplome, i to sve uz minimalno ljudstvo u organizaciji, i što je mnogo važnije, dao priliku nama trkačima da se oprobamo na takvoj stazi, da  upoznamo još jedan kutak naše lepe domovine, uz svo njeno bogatstvo kultura i običaja.  Upalu butnih mišića sam nosio tri dana, ali nimalo mi nije žao, vredelo je. Šteta  što nas nije bilo više. Sigurno delim mišljenje svih učesnika da je kopletna trka sasvim uspela (što ne znači, da ne može biti i bolje, kako je govorio moj kapetan u Vojsci, nakon neke vežbe), i da niko nije požalio što je došao. Jednostavno, retko gde su trkači bili okruženi tolikom pažnjom, poštovanjem, srdačnošću.

Kako je već Ćira rekao gradonačelniku, sada je važno da se održi i druga trka naredne godine, i onda će to sve mnogo lakše ići svojim tokom. Ćiro, nadam se, da će te tvoje reči, izrečene u vreme Ramazana, ući ne samo u Božje uši, već i u uši lokalnih čelnika.

Drago Boroja, avgust 2013.