Jubilarni maratoni … i nije kraj

U prošlom članku bilo je reči o izvesnom jubilarnom 777.maratonu. Ovog vikenda planirao sam u Torunju da trčim na jubilarnom 300. maratonu poljskog maratonca Tadeuša  Spihalskog, ali zbog objektivnih, čitaj finansijskih razloga, ipak nisam otišao. Umesto toga u ovom i narednom članku preneću vam neke zanimljivosti sa još dva jubilarna maratona, na kojima sam proletos učestvovao .

Najpre sam 3.maja bio u gradu Ošvjenćimu, nama više poznatiji po zlogasnom nacističkom logoru Aušvic, na 100. maratonu Andžeja Obstarčika. Specifičnost ovog maratona je u tome da su ga organizovali članovi maratonskog kluba, malo čudnog imena „Zadiška“ (Zadihanost), čiji predsednik je upravo Andžej. Ovo bi bila zanimljiva ideja i za sve naše maratonske klubove, da svojim članovima nešto slično organizuju u jubilarnim prilikama. Samo tada pazite da ne napravite sličnu grešku kao i Andžej, koji je 7 dana uoči njegovom jubilarnog maratona, uplanirao svoj 99. maraton u Ščavnjici kod Krakova, nekih 80km od Ošvjenćima. I šta se desilo, Andžej je tog jutra krenuo kolima na maraton, i posle 20-30 km kola su se naprasno pokvarila, i ukratko, zbog toga nije mogao stići na vreme na maraton. Kako nam je iskreno priznao, tamo na licu mesta kraj pokvarenog auta, plakao je kao malo dete. Kako i ne bi, pripreme za jubilarni maraton su bile u završnoj fazi, već kupljene medalje i pehari, odštampani brojevi, dobijena dozvola od policije…

Kako neko mudro reče, pametan ćovek se uči na tuđem iskustvu, prema tome, dragi moji budući jubilarci, u zadnje 3-4 nedelje, treba imati i rezervnu varijantu. Razloga je puno, osim pomenutog kvara na automobilu, ili autobusu, vozu, mogu biti i npr. neočekivane povrede, otkazivanje maratona od strane samog organizatora (naš Srećko Mićić je to spoznao u toku leta prema Njujorku 2012. god), kašnjenja voza ili autobusa, blokade puteva, pruga… Ne, ne smejte se, ja lično sam 1995. godine doživeo blokadu svih puteva i pruga između Soluna i Atine, od strane grčkih farmera, dok sam putovao u Atinu na 100km ultramaraton (o tome možete proćitati na skeniranom članku „Trčao sam u susret Filipidesu“, objavljenom u starom-dobrom časopisu „YU-maraton“. Na maraton se može zakasniti i zbog prolećnog pomeranja vremena za 1 sat. Ne smejte se, opet iz mog iskustva, za dlaku sam stigao na start maratona u Drami u Grčkoj, a znam za još nekolicinu, koji su zakasnili iz istog razloga na novosadski polumaraton, koji se uvek održava u zadnjoj nedelji marta, kad je to, po mom skromnom mišljenju, besmisleno pomeranje vremena.

Ali da se vratimo nesretnom Andžeju, koji je nekako uspeo da došlepa pokvareni auta, i vrativši se kući, onako skrhan i potišten, seda za sto, i gleda, gleda, gleda listu svih svojih trka i onda mu proradi kliker, da je on davno ranije, negde trčao maraton, i pošto se pokazalo da je taj maraton bio kraći za nekih 1,5-2km, on ga nije ni vodio kao maraton. I onda je uradio upravo što je i trebalo, uvrstio je taj maraton u svoju listi, i tako je ipak ispalo da već ima 99 maratona. Nesvesno je primenio pravilo većine klubova 100 maratona, a kod nas je to pravilo br.8 koje kaže: U bilans istrčanih trka računaju se i do 10% kraće trke, pod uslovom da je do toga došlo greškom Organizatora, konkretno za maraton to je 4,2 km. Sve u svemu, posle svih peripetija jubilarni maraton je ipak održan, na sreću svih nas, a Andžeja da i ne pominjem,.

Neću vas daviti svojim trčanjem, samo ću ukratko pomenuti, da sam u prohladnom danu, na nekih 10C, što meni pogoduje, istrčao svoj najbolji maraton u ovoj godini 3:53:48 (vidi rezultate).

Svečanu atmosferu, nakon trke, nije mogla pokvariti ni sve jača kiša, pogotovo uz izvanredan bigos, tradicionalno poljsko jelo na bazi dinstanog kiselog kupusa, mesnate slanine, mlevenog mesa i kobasica.

Ukupni pobednici u obe konkurencije su dobili lepe pehare, a onda je usledilo najznačajnije, uručenje slavljeniku lovorovog venca i pehara, za koji bez dvoumljena mogu reći, da lepšeg u životu nisam video.

Bio bih nezahvalan, ako u okviru ove teme ne pomenem moje drugare iz triatlon kluba „Dynamic“ iz Novog Sada, koji su mi u novembru 2006., tokom polumaratona „Eco-mačak“ u Novom Sadu, povodom istrčanog stotog maratona, uručili vaučer za kupovinu patika po izboru, i što je meni bilo mnogo draže, odštampali majicu sa prigodnim tekstom „Boroja Drago, 100 maratona, i nije kraj…Znao sam svakako da tu nije kraj, ali, verujte mi, skoro da sam i sumnjao da ću ikad istrčati 200.-ti maraton, računao sam da će mi za narednih 100 maratona trebati 15-20 godina. Ipak, već za 6 godina desio se i taj 200. maraton. A sada, zahvaljujući mojoj Bernadki i činjenici da živim u Poljskoj, gde maratona ima skoro svakog vikenda, verujem da će verovatno biti i 400 maratona… i nije kraj, bar se potajno nadam.

Takođe, potajno se nadam da ste ovaj relativno kratki članak uspeli da pročitate do kraja, bez skakanja iz reda u red, a sa druge strane, i da nekom od naših potencijalnih jubilaraca zagolica maštu, pa da se i kod nas desi neki prvi organizovani jubilarni maraton.

Drago Boroja, jul 2014.