Kao i obično kad putujem iz Poljske kući, program puta prilagođavam trkama usput i kod nas. Ovog puta, to su bili Trka prijateljstva u Kuli 8. juna i maraton 15. juna u gradu Senica u zapadnoj Slovačkoj.
Trku u Kuli sam uplanirao iz više razloga. Pre svega, želeo sam ponovni susret sa starim poznanicima, eventualno da pomognem u organizaciji oko prijava i obrade rezultata, kao i da se dogovorim sa Mišovićem oko eventualne organizacije putovanja na Festival trčanja u Krinjici, Poljska (vidi najavu).
Iako je bilo skoro 400 učesnika u trci na 6km u Kuli, trka je sasvim dobro, čak odlično, organizovana – brzo i pojednostavljeno izdavanje startnih brojeva i paketa sa lepom atlet-majicom, dobre okrepne stanice i solidno osveženje nakon trke. Za pohvalu su i lepe novčane nagrade u veteranskim kategorijama. Jedino gde je „zakšripalo“, bilo je kašnjenje sa proglašenjima u veteranskim kategorijama. Iz ličnog iskustva znam prirodu problema, pogotovo na takvoj kratkoj trci, kad trkači često finiširaju u brojčanim grupama, i prosto sudije ne stignu da im popišu brojeve, a kamoli vremena. Naravno, ima leka i za to, uvođenje sasvim običnog levka iza ciljne linije, fotografisanje ulaska u cilj itd. Itd. A najjednostavnije je uvođenje čipova, što bi rešilo sigurno ovakve probleme. Ali tada sigurno startnina ne može biti 200 dinara, već verovatno preko 1000 dinara, a to se sigurno neće dopasti mnogima.
Do Senice putovao sam sa Srećkom Mićićem, kome je ovo bio 12. maraton u ovoj godini. Putovali smo vozom sa presedanjima u Budimpešti, Bratislavi i Trnavi. Dobar i relativno jeftin smeštaj od 15 evra imali smo u penzionatu (motel) „Atlas“ sa internetom i TV. Internet nam je baš dobro poslužio, jer smo obojica krenuli na put bez ikakve odštampane informacije o maratonu.
Prognoza vremena nije bila nimalo prijatna – očekivalo se da će biti sunčan dan sa temperaturom 27-30 stepeni. Već ujutro, dok smo nekih 2.5 km išli pešice od motela do Zimskog hokejaškog stadiona (u Slovačkoj hokej je popularniji nego npr. fudbal) već se moglo naslutiti da će to biti paklen dan.
Ovaj maraton ima lepu tradiciju, održava se po 25. put. Startnina je bila svega 7 evra, i ono što smo dobili pre i posle trke vredno je i više od toga. Ono što za mene lično je mnogo važnije je to, da se mogla platiti i na licu mesta. To je ono pravo što treba nama maratoncima, a ne one startnine čiji iznos rastu sa datumom približavanja maratonu. Teško je u današnje vreme planirati i sutrašnji dan, a kamoli 2-3-4 meseca unapred. Srećko je dobro primetio – bio je na solidnom maratonu, upoznao još jedan kutak Slovačke, a svi troškovi puta, smeštaja, startnine iznose koliko bi i platio samo za startninu ranije planirane trke na 6h na Palićkom ultramaratonu.
Na startu se okupilo 60 maratonaca i 120 polumaratonaca. Staza je blago, blago valovita, a maraton je tipa tamo i natrag. Kao i na mnogim maratonima u Slovačkoj trči se u otvorenom saobraćaju. Vozači su vrlo pažljivi, voze lagano i usput nas bodre. Međutim, moram još jednom spomenuti rekordera Slovačke Simon Aleksandra, kome je ovo bio 714. maraton u karijeri, i jedini maraton koji nije istrčao je upravo ovde u Senici pre desetak godina, kada ga je jedan nesmotreni vozač zakačio autom na 36. km. Simon je prošao bez ozbiljnih posledica, ali prilično ugruvan i u šoku, nije mogao završiti maraton.
Od samog starta bilo mi je nekako teško trčati, tako da sam u tom svom prvom ovogodišnjem maratonu pri visokim temperaturama prohodao već posle 23-24 km. Međutim razvoj događaja je doprineo da sam morao držati kakav-takav tempo u doziranom naizmeničnom hodanju i trčanju. Naime, najpre sam uočio da Simon, konkurenta“ u kategoriji M60, takođe usporava, a u pozadini mi se približavao drugi konkurent Čeh Kramer. Simona sam prestigao već posle 4-5 km, a do kraja maratona uspeo sam da održim neko sigurnosno rastojanje od nekih 200-300 m sa Kramerom. I ovaj trud se isplatio, jer sam na kraju u vrenmenu 4:16:45, u kategoriji M60 bio treći (vidi kompletne rezultate), i dobio lep pehar i lepo upakovani paket sa gomilom sportske i makrobiotičke ishrane. Nakon proglašenja čuo sam kako se prvi i drugi u mojoj kategoriji prepiru sa organizatorom zašto i mi nismo dobili novčane nagrade 150-100-70 evra, kao i u kategorijama M40 i M50. I zaista nije u redu takva diskriminacija, ili treba dati svima ili nikom. Dodatna „diskriminacija“ je bila i u galeriji fotografija na sajtu maratona, gde su postavljene fotografije sa svih proglašenja, osim naše.
U nastavku puta prema Poljskoj baš sam imao sreće. Pre starta, među trkačima prepoznao sam poljskog maratonca Tadeuša Jaska. Pozdravio sam se njim i doznao da je doputovao kolima sam. sačekao me je da završim maraton, iako je ovde trčao polumaraton (1:28:54), kao generalnu probu uoči prvenstva Poljske za veterane u maratonu (uzgred, na tom prvenstvu u gradu Lemborku, bio je prvi u kat. M60-64 sa vremenom 3:08:09).
Autor: Drago Boroja, jun 2013
