222. maraton – 222. god. prvog Ustava Poljske, Katovice, 12.05.2013

Nikad ne bih predpostavio da se može istrčati maraton, a da se već od prvog kilometra ima grč u listu noge. Ali krenimo od početka.

Prethodne nedelje, tačnije 5. maja, najzad sam započeo nešto da radim. Naime, posle bezbroj javljanja na konkurse za zapošljavanje, sa Bernadetom sam započeo „biznis“-  za decu iznajmljivanje mehaničkih konjića za jahanje, koji se samostalno kreću na točkićima kao posledica naizmeničnog ustajanja i sedenja na sedlu, kao imitacija stvarnog jahanja.  Lokalne vlasti u Tihima, Katovicama i Hožovu nisu nam odobrile delatnost na pogodnim lokacijama u tim gradovima, tako da smo nekako našli zajednički interes sa vlasnikom  restorana „Marišin dvor“ u Šlonskom parku u Hožovu, gde nam je odobrio iznajmljivanje na platou ispred njegovog restorana. Tog prvog dana nije bila neka posebna zarada, ali je nagoveštavala boljitak, kad se vreme prolepša, bar u danima vikenda, kada u tom ogromnom parku izlaze ušetnju i rekreaciju na hiljade stanovnika Hožova i Katovica.

Do tada nisam ni mislio na maraton u Katovicama, jer mi je u planu bio odlazak kući i učešće na skopskom maratonu, tako da se nisam ni prijavljivao, jer je u tim danima startnina bila već 40 evra. Isto tako trebalo je ne  ispustiti  saradnju sa tim restoranom. A onda negde 3-4 dana pre maratona, kad sam video prognozu da u tom  vikendu sledi zahlađenje sa kišom, kada je već elektronska prijava na maraton bila zatvorena, odlučio sam da napišem e-mail direktoru trke, sa molbom odobrenja prijave. Neću se hvalisati rečima sa kojima mi je odgovorio, najvažnije je da mi je odobrio besplatno učešće, što sigurno i zaslužujem, jer sam dva puta bio pejsmejker u tom maratonu.

U subotu sam sa maratoncima iz Tihija, otišao u Hožov da podignem startni paket i na pasta-parti. Odmah da kažem, start maratona je u Katovicama, a cilj u pomenutom Šlonskom parku u Hožovu, svega 200m od pomenutog restorana, tako da sam iskoristio priliku da odem na dogovor sa vlasnikom. Složio se sa mnom da nema uslova za rad kada pada kiša, ali mi je predložio da dva manja konjića unesemo u restoran, konkretno na  prostrani podijum za ples.

Ovde ću na pomen plesa napraviti malu digresiju. Nigde još nisam video da se toliko pleše kao u Poljskoj, čim počne muzika, bukvalno svi stolovi u restoranima ostaju prazni, a podijum krcat parovima, i starim i mladim, u bravuroznim okretnim igrama. Moja Bernadeta je jedna od takvih, a ja totalni duduk za ples, i što je još gore, ne nalazim nikakvo zadovoljstvo, pogotovo u okretnim igrama, eventualno mi prija tzv.  pupak uz pupak.  Možete sad zamisliti kakva je to slika, počevši od nagovaranja, a zatim gledanja da se ubacimo negde u sredinu, da nas što manje plesača vidi, a onda ono cimanje, čepanje…, verovatno bi i trampavi meda bio bolji u tome od mene.

Dakle, pošto je u nedelju popodne restoran bio zakupljen od strane brojnih porodica, čija su deca tog dana u crkvi imala tzv. komunje, to jest kod katolika, svečana misa, kada deca, najčešće 9-godišnjaci, primaju tzv. sakrament Euhastiji, vlasnik je odmah zaključio, da bi konjići bila dodatna atrakcija u programu i sa klovnovima i drugim zabavljačima. Ni da sam planirao, ne bi bolje izašlo – na istom mestu istrčati maraton, i posle toga još neki dinar, tj. zlotu zaraditi.

To jutro uoči maratona, počelo je nimalo obećavajuće. Već pri ustajanju, napravio sam nezgrapni pokret i uhvatio me je grč u desnom listu. Nisam se nešto zabrinuo jer mi se to i ranije dešavalo. Međutim, kad se to ponovilo i u hodu, tokom ukrcavanja konjića u auto, kao i pri zagrevanju pred start, shvatio sam da je vrag odneo šalu. Nečeg takvog nikad nisam imao u karijeri.  I kao što rekoh na uvodu, već na prvom kilometru me je započinjao hvatati grč, i to se u narednoj fazi ponavljalo bukvalno svakih 5-10 minuta. Ali, nekako sam uspevao na vreme da opustim mišiće lista i grč se nijednom nije realizovao do kraja, do pojave one bolne udoline. Planirano sam krenuo sa grupom na 3:45, i svaki put kad me je hvatao grč, zaostajao sam po nekih 15-20m, da bih zatim to nadoknađivao, tako što sam levom nogom pravio duže korake, a desnom, sasvim opuštenom, nešto kraće. Jasno da sam tad razmišljao, šta uraditi u toj konkretnoj situaciji, možda je bolje usporiti, čak šta više i odustati i ne rizikovati ozbiljniju povredu, ali svaki put mi je nešto govorilo, drži još neko vreme, a posle ćemo videti šta dalje. I zamislite šta se desilo, nakon tih 20-30 grčeva (nisam brojao), negde posle polumaratona, grčevi su skoro neprimetno prestali. Naravno u tim trenutcima, ja nisam znao da ih više neće biti, tako da sam do kraja trke trčao skoncentrisan u iščekivanju narednih grčeva. Nažalost, nisam uspeo u cilj ući sa grupom na 3:45, zaostao sam oko 150m u zadnja 2km, jer me je verovatno sustigao umor zbog neharmoničnog trčanja levom i desnom nogom. Možete zamisliti, koliko sam bio prezadovoljan razvojem događaja, a posle svega još i najbolje ovogodišnje vreme 3:45:23. Tome je sigurno doprneo i ponovljeni ritual sa prethodna 3 maratona, o kojima sam pisao u prethodnom članku: obilna ugljeno-hidratna večera uz 2 piva, a u drugoj polovini trke gel i mp3 plejer sa pesmom Sebastian, ovog puta dopunjena  i sa nekim numerama grupe Tangerine Dream. Da još dodam, staza je prilično valovita, mada nema jako dugih uspona ili nizbrdica, i proteže se kroz nekoliko ogromnih parkova i po bulevarima Katovica, i susednih gradova. Vreme je bilo kao izmišljeno, 12-15 stepeni, bez vetra sa povremenom kišicom. Usput sam par puta pomislio, kako li je sad maratoncima u Skoplju, tamo je sigurno pakleno toplo. Nisam zloban, ali priznajem da mi je tada bilo nešto lakše.

Postoji jedan stari dobri vic, kad su se srela dva Solunca, veterani iz 1. svetskog rata, i pita jedan drugog, da li se  seća kad su im na Solunskom frontu, sipali brom u čaj kako bi manje mislili na ženske. Taj mu odgovori da se seća, ali zašto ga to pita. „Pa znaš, izgleda  da je taj brom počeo da deluje“. Ovo vam ispričah, ne zbog broma iz mojih akcijaških i vojničkih dana, koji nikako da počne da deluje, već da ukažem na analogiju sa mojim kašnjenjem povrede. Naime, pre četiri godine, u februaru sam tokom dužinskog, laganog treninga dobio povredu lista, upravo ovog desnog. U narednim nedeljama sam pokušavao mazanjem mastima i mirovanjem izlečiti povredu, ali bilo je uzaludno – čim sam počinjao sa trčanjem, već posle 500-600m povreda se obnavljala. Sećam se, tek sredinom aprila, na nagovor Zorana Zivlaka, otišao sam u sportski dispanzer u Novom Sadu, gde sam zatim dve nedelje imao terapiju nekim strujama i ultra-zvukom. Tada sam još radio u fabrici, i majske praznike sam iskoristio da odputujem u Poljsku do Bernadete, koja me je još mnogo ranije prijavila za maraton u Katovicama. Rešio sam da učestvujem, bio sam siguran da ću i sa brzim hodanjem završiti maraton pre limitiranih 6 sati. Tamo sam napravio kao neki trening sa Bernadetom, koji je više ličio na brzo hodanje, prvi put posle skoro 3 meseca. I šta se desilo, ja sam držeći se grupe na 4:30 istrčao ceo maraton za 4:28:30 (slika dole). Ni sam nisam verovao da je tako nešto moguće, tako reći bez ijednog treninga u zadnja tri meseca, da se može istrčati maraton. Ovo je istinita priča, a sad da se vratim na analogiju sa vicom. Mene na tom maratonu nije sustigla prethodna  povreda, ali je počela da deluje na tom istom maratonu tek  nakon četiri godine.

Još nešto zanimljivo sa ovog maratona. Učestvovao sam četiri puta, i sva četiri su vezana sa pejsmejkerima. Dva puta sam i sam bio pejsmejker (2010. god. sa  3:57:47 neto, a bruto je bilo oko 3:59, i 2011, god sa 3:59:14 neto) i dva puta trčao sa grupama na 4:30 i 3:45. I jedna zajednička crta za sva četiri je ta, da se do nekih 35 km grupa održava prilično brojčana, a onda se naglo raspadala, jer neki ubrzaju, a većina počinje da zaostaje.

Ovog puta sam u prijavi napisao i broj mog mobilnog telefona u Poljskoj. I na presvlačenju posle trke u garderobi dobijam poruku sa čestitkama za istrčan maraton u tom i tom vremenu, da sam 289. (od skoro 900 učesnika), što me je zaista oduševilo, a dalje u poruci sledilo je i malo razočarenje, kad sam pročitao da sam u kategoriji M60 zauzeo , najgore moguće, tj. 4. mesto. Naravno, brzo sam zaboravio na to, ovog puta, uostalom kao i uvek, bilo je važno završiti maraton.

(Rezultati)

U okviru maratona bio je konkurs za auto MINI (na slici). Uslov je bio da se na odgovarajućem upitniku napiše kratak slogan, vezan za maraton i auto. Ja sam prigodno napisao „Jedź głową, a biegaj sercem“ tj. „Vozi glavom, a trči srcem“, mada lično mislim da se maraton ipak trči pre svega glavom, jer ako se trči srcem, završava se „u jarku“ posle 20km. Konkurs se dalje odvijao po proceduri, da je neka komisija odabrala pet najboljih slogana (nažalost, ne mene) i oni su posle maratona učestvovali u kvizu, gde su dobili pitanje, koja je dužina tog automobila, a automobil dobija koji onaj koji na parčetu papira  upiše najpribližniju dužinu. Jedan od učesnika je tačno u milimetar pogodio, što su odmah  prisutni protumačili, da mu je neko ranije šapnuo, kakvo će biti pitanje. Veliko nezadovoljstvo kod prisutnih maratonaca je izazvala i činjenica, da nisu pročitani slogani ove petorke, tj. na osnovu čega su oni izabrani. Doduše, na kraju su pročitali slogan srećnog dobitnika, koji je odprilike glasio „Silesia maraton je čista petica, a auto MINI je pogodak u desetku“. Tad sam tek shvatio, da se u takvim prilikama ne pišu mudrolije, već najprostija udvaranja Organizatoru.

Zanimljiva koincidencija bi bila da je maraton ove godine ostao u starom terminu 3. maja, kada je državni praznik Dan Ustava. Naime, Poljska je 1791. godine, dakle  pre tačno 222 godine proglasila svoj prvi Ustav, koji je ujedno bio prvi ustav uopšte u Evropi, drugi na svetu  posle američkog iz 1787. g. Sa druge strane, mojoj malenkosti tog dana bi bio 222. maraton u karijeri. Tako mi je izmakla prilika ovu igru brojki iskoristim za eventualni medijski nastup, što bi mi možda pomoglo kasnije kod nalaženja stalnog posla.

Kao što sam već napomenuo, posle maratona, sam pošao na novi  vikend-posao. Bilo je zadovoljstvo posmatrati kako dečica, čak i od 2-3 godine, brzo ukapiraju koordinaciju pokreta, sa kakvom umešnošču se kreću,  neizmerno se  radujući i uživajući u tome. Zajedno sa njima i ja sam uživao srećan zbog zbog još jednog maratona, zbog još jednog novog iskustva, zbog novog posla…

Autor: Drago Boroja, maj 2013