Maraton Memorijal Barbare Šlahetke, POL, 01.05.2013

Ovih dana ostvarena mi je želja da konačno učestvujem na maratonu Jelč-Laskovice, memorijal Barbare Šlahetke, u spomen čuvenoj poljskoj ultramartonki, o kojoj sam pisao u članku Barbara Šlahetka – trkački fenomen. Ovaj maraton se tradicionalno održava 1.maja. Prethodnih  godina nisam uspevao da učestvujem, jer je  obično  3.maja bio maraton u Katovicama, gde sam i dva puta bio pejsmejker na 4:00, te tako  nisam hteo ništa rizikovati. Ove godine maraton u Katovicama je pomeren na 12. maj, i ako se sve kockice slože, trčaću oba.

Za odlazak na ovaj maraton, pre svega moram se zahvaliti Jurku Plevnjaku, kolegi iz kluba 40-latek u Tihima, koji je išao tamo svojim kolima, i zahvaljujući tome, mogli smo se brzo vratiti kući posle maratona. Naime, tog 1. maja, moja Bernadeta je povodom svog rođendana pozvala svoje društvo na večeru, i ne bi imalo smisla da i ja ne budem prisutan. Da nisam došao na večeru, verovatno bi bilo i diskretnih primedbi u stilu – opet ti je važniji maraton … , uostalom, znate već i sami kako je to.

Jurek Plevnjak (slika gore), mašinski inžinjer, pre dva meseca je ostao bez posla, kada je fabrika Fiat u Tihima, smanjila proizvodnju i otpustila 1500 radnika. Ovde je u medijima  spominjano da je jedan od uzročnika i Fiatova fabrika u Kragijevcu, gde je jeftinija radna snaga. U toj novonastaloj situaciji Jurek je imao vremena za redovniji trening, tako da za april i maj je dao sebi takav plan da učestvuje na 7-8 maratona i da na svakom ide na vreme „pet trojki“, tj. 3:33:33. Morate priznati da je za jednog 60-godišnjaka to zaista smeo plan. Mogu vam preneti. da je na pet maratona imao skoro to zacrtano vreme 3:33:33, 3:33:36, 3:33:30, 3:34:02, 3:32:26, jedino je u Krakovu ipak išao na plasman u kategoriji (zbog nagrada) i tad je ostvario 3:20:23. Jurek je potvrdio činjenicu, da je trčanje maratona jedan večni izazov, jedna večna inspiracija, da se u tome uvek može naći nešto novo, nešto specifično, zbog čega je svaki naredni maraton sve zanimljiviji.

Gradić Jelč-Laskowice, u jugozapadnoj Poljskoj, ima svega 15000 stanovnika, i  poznat je  po fabrici autobusa i kamiona. Prijavni centar maratona je bio u školi, gde je takođe bilo obezbeđeno noćenje u fiskulturnoj sali na preklopljivim vojničkim ležaljkama (u svojim vrećama za spavanje), što je skoro standard već na večini  poljskih trka. I Jurek i ja smo kao šestdesesetogodišnjaci bili oslobođeni startnine, što je takođe već standard na poljskim trkama.

U školskoj menzi smo imali pasta-parti. Ovde sam po treći put proverio novoiskustvenu teoriju, da veče uoči maratona, dobro je doooobro se najesti neke ugljeno-hidratne hrane. Prvi put mi se neplanski desilo pred maratonem u  Poznanju (o čemu sam pisao u članku 199.maraton i više od toga), kad sam gledajući poznatog maratonca Bartkjevića Kžištofa, koliko jede, rekao sebi, ako on, kao jedan od favorita, to može, onda mogu i ja. Tek toliko da steknete količinski uvid, pojeli smo tri porcije makarona, a u sobi dokrajčili sendviče, naravno,  uz dva-tri  piva. I gle, sutradan sam istrčao svoje najbolje vreme u toj godini, 3:44:51. Drugi put, takođe skoro neplanski nedavno  u Krakovu (vidi prethodni članak), silom prilika takođe sam pojeo tri porcije, naravno, i dva-tri piva, verujte mi, mislio sam da će mi želudac pući. Opet čudo, u Krakovu odlično istrčao svoje najbolje vreme u ovoj godini 3:54:06. I konačno ovde u Jelču, opet tri porcije + sendvič, naravno, uz dva-tri piva,  i odmah da kažem, sutradan na maratonu super vreme 3:47:51. Uskoro, pred maratonem u Katovicama, ponoviću ritual još jednom. Verujem, da će eksperiment uspeti, i da će pacijent ipak preživeti.

Dan za trčanje kao izmišljen –12-14 stepeni, bez vetra, oblačno. Nije bilo puno maratonaca, tek nekih 150 (eh, kad bi kod nas bar u Novom Sadu toliko bilo), tako da sam nakon 4-5 km ostao sam, ali uočio sam da ispred mene na pedesetak metara trči u mom tempu jedna grupa u kojoj je bila moja poznanica Agneška Mizera, i odlučio sam da ih stignem – u društvu je, složićete se sa mnom, ipak nekako lakše trčati, i znao sam da iskusna Agneška uvek trči ujednačenim tempom. Taman kad sam ih stigao, društvo se raspalo, tako da  sam se priključio Agneški. Agnešku sam upoznao pre nekih 5 godina, kad smo se slučajno sreli u vozu iz Katovica, na putu za maraton u Budimpešti. Sećam se da mi je tada kroz razgovor zafiscinirala, kada mi je rekla da će joj to biti 25. maraton u toj godini. Valjda tada sam se prvi put zapitao, da li bih i ja tako nešto mogao. U narednim godinama i sam se oprobao u tome, i pokazalo se da je ništa strašno, treba samo imati viziju, razumno trenirati, imati slobodnog vremena i naravno raspoloživih finansija. I ovog puta me je Agneška „dotukla“, kad mi je u toku trčanja rekla, da je pre četiri dana u subotu 27. aprila trčala ultramaraton na 12 sati (107km) i odmah u nedelju 28. aprila maraton u Krakovu 4:31. Zadivljen, posmatrao sam je kako sa lakoćom trči i ovaj maraton, i verovatno mi je to bila dopunska motivacija da sa njom izdržim do kraja trke.  Maraton se sastojao od četiri kruga kroz Jelč i dva susedna sela. Već posle prvog kruga, koji mi je bio i najnaporniji, video sam po prolaznom vremenu 57:00, da imam šanse na solidan rezultat, trebalo je samo držati se Agnješke. Nakon drugog kruga sa identičnim prolaznim vremenom, kada smo oboje konstatovali da su nam oba kruga nekako brzo prošli, da staza nije dosadna, odlično pokrivena okrepnim stanicama, uključio sam i dva dodatna aduta, slično kao i u Krakovu, gel i mp3 sa obradama pesme Sebastian, u izvođenju Stiva Harveja i grupe Kokni Rebel. I treči krug je bio u sličnom tempu oko 5:25, a onda u četvrtom krugu, čini mi se da je na 41.km na usponu preko jednog nadvožnjaka nešto ubrzala, a ja sam odlučio da se nastavim istim tempom, tako da nam je cilju razlika bila 12 sekundi (vidi rezultate).  Usledio je topao zagrljaj i uzajamne čestitke i zahvalnost za pravljenja društva.

Usledilo je zajednički ručak u menzi, i proglašenje najboljih, koji je lično organizovao i vodio sam gradonačelnik. Novčanih nagrada nije bilo, ali zato su pehari bili impozantni, što se može videti na ovim fotografijama sa Jurkom i na drugom mestu u kategoriji M60, i Agneškom na drugom mestu u generalnom plasmanu za žene.

Ovo mi je valjda bila prva trka od preko 500 u karijeri, gde sam imao startni broj 13. Izgleda da za mene taj broj i nije nesrećan, kako se obično govori.

Autor: Drago Boroja, maj 2013