Sedmica uoči dvomaratona u Bidgošču je bila sasvim zabrinjavajuća. Naime, u nedelju 09.02. održana je trening-trka klubskog kupa „40-latek“, čiji sam i ja sada član. Uoči starta bio sam ubeđen da je trka na 5km, tako da sam i „potegao“ u življem tempu. Tek na 3-4 km sam saznao od kolege da se trči 10 km, i doneo sam nesmotrnu odluku da nastavim u istom tempu. Desilo se dalje, da me je na 1-2 km pre cilja, na klizavoj snežnoj stazi, naglo počela boleti zadnja leva loža. Razumljivo, pa ja u zadnjih 2-3 godine nisam imao skoro nikakav ozbiljniji trening tempa, intervala, ili slično. I onda pravim drugu grešku, i umesto da stanem, izmasiram bolno mesto, i eventualno pešačeći završim trku, ja sam nastavio da trčim držeći se tempa kolege. Narednih 3 dana loža je osetno bolela čak i u hodu. U četvrtak bol je nešto oslabio, i odlučio sam se za trening, pa šta bude, trebalo je proveriti, vredi li putovati za Bidgošč ili ne. I bilo je odlično, čak sam posle treninga imao utisak da me loža još manje boli. Ali i dalje je visilo pitanje, kako će loža podneti čak dva maratona. Dovoljno je i jedan, rekao sam sebi, a ta trka je svakako vredna ponovnog učešća, tako da sam se u petak 15.02. ponovo obreo u Bidgošču, posle 8 časovnog putovanja na relaciji Tihi-Katovice-Bidgošč (490 km).
O prethodnom mom učešću na dvomaratonu u Bidgošću sam već napisao u članku Dvomaraton, Bydgoszcz, POL, 8. i 9. 12.2012.
U međuvremenu je održan dvomaraton 18. I 19. januara, ali nisam otišao, jer sam se opredelio za varijantu istrčavanja narednog maratona u znatno bližem Krakovu (vidi članak KRAK maraton), i što je još važnije i znatno jevtinije (razlika u troškovima na startninu i prevoz je 55-8=47 evra). I pored toga, moram ponovo da naglasim, da startnina u Bidgošču je 20 evra, ali je vredna svakog centa uslugom i pažnjom Organizatora.
Mislim da je bar 70% učesnika bilo istih kao i u decembru. I ovog puta, već po tradiciji, nije izostalo čašćavanje. 
Veče uoči drugog maratona, Mihal i Eva (na slici sa prigodnim plaketama, specijalno pripremljenim od strane Organizatora), koji su istrčali svoj 50. Odnosno 100. maraton, priredili su druženje uz tri torte, dva ogromna ovala sa krofnama, desetak flaša šampanjca, i 4 flaše vodke. Odavno nisam bio u veselijem i zabavnijem društvu. Ja sam na spavanje otišao posle 23 časa, a mnogi su ostali do 1 sata po ponoći. Možda bih pošao i ranije, ali su mi „mangupi“ našli žicu, i kad god bi hteo poći, neko bi nazdravio – NIECH ŽYJE SERBIA, i šta mi je tada preostajalo, ništa drugo nego uzvraćati sličnom zdravicom. Ono što je sigurno, sutradan sam na maratonu osetio tu „kapljicu više“, ali mi nije bilo krivo, jer kako kažu, jednom se živi, i dobro je povremeno organizam malo izvesti iz ravnoteže.
Inače, prvim maratonom sam baš potpuno bio zadovoljan. U ujednačenom tempu sam ga istrčao za 4:06:57. Nekada sam posle neke izlečene povrede, trčeći bio skoncentrisan na to mesto povrede, u iščekivanju da li će se povreda obnoviti. Valjda vremenom i većim iskustvom, skoro da sam i zaboravio na povredu, uživajući u lepom ambijentu tog velikog parka, i prelepim bojama pataka u jezeru. Međutim, pred kraj tog maratona počeli su da zatežu određene grupe mišića i tetiva, i tada mi se činilo da me svudam osim te zadnje lože ponešto blago boli, i to me je čak na neki način, uveseljavalo. 
Na drugom maratonu, „burna noć“ i krutost nogu kao posledica prvog maratona, učinili su da sam skoro za pola sata bio lošiji (4:35:41). Donekle je i vreme tome doprinelo, jer je prvog dana bilo plus 3 stepena, a drugog minus tri stepena uz hladnjikav vetrić. Ali, bio sam prezadovoljan, i tako euforičan skoro i da sam ostao na narednoj „žurci“ tog popodneva, ali morao sam se, ipak, posle trke brzo se spakovati, srknuti čorbu „žurek“, odvaliti dve porcije ukusnih domaćih špageta a la bolonjeze, uz dva piva, da bih stigao na voz do Katovica. Da sam znao šta me čeka u tom vozu sigurno bih ostao na fešti.
Verovatno sam to već negde i zapisao, kako mi u zadnje vreme samo putovanje postaje teže od samog maratona, ali ovog puta u povratku, to je bilo čak i vid mučenja. Naime, u punom kupeu je bila i jedna devojka, izuzetno lepa plavušica, nekih 18-20 godina. Znam već, rećete, šta je onda tu tako mučno? Zamislite da neko svih tih 7-8 sati putovanja, tako reći neprestano, kucka po dugmićima svog mobilnog, ali to sa neverovatnom spretnošću i brzinom, valjda 300 otkucaja u minuti, što je i za divljenje. Ali kad vam je non-stop u ušima taj piskutavi zvuk dirki mobilnog, došao sam do pretpostavke, da bi takva tortura bila možda i efektnija od one čuvene, kad mučenom padaju kapljice vode na teme glave ili čelo, više se i ne sećam gde. To sam indirektno i zaključio iz reakcije ostalih putnika, kad su prevrtali očima kad god bi plavojka, posle kratke pauze, da pročita primljenu poruku, ponovo počela da „dobuje“ po dirkama mobilnog.
Promenila su se vremena. Nekada je tokom putovanja bilo kao u vicu o Lali. Tokom dugog putovanja, Lala je sve češće dosađivao ostalim putnicima, ponavljajući „Ljudi moji, kad biste znali kako sam ja žedan. Ta nemate pojma, kako sam ja žedan…“ I sve tako iznova. Na kraju, jedan od putnika, tokom stajanja voza u stanici, istrča na peron i donese flašu sa vodom. Lalu odpio dobrano iz flaše, i ponovo će: „Ljudi moji, kad biste samo znali, kako sam ja BIO žedan. Ta nemate pojma kako sam ja BIO žedan“, i sve tako do kraja putovanja.
Ove slike lica i naličja medalje ukazuju oblikom na genijalnu ideju Pjotra, glavnog organizatora trke (na gornjoj slici uručuje mi posle medalje najlepši poklon – limenku piva). Godišnji ciklus se sastoji od pet dvomaratona, u četiri se dobijaju medalje ovog oblika sa izgraviranim datumom, a u završnojm petom se dobija okrugla medalja, tako da se od njih svih formira jedna veća medalja sa tom petom u centru.
Autor: Drago Boroja, februar 2013
