Milvoki i Majami maratoni (SAD)

Još dva istrčana maratona u SAD su iza mene. U dilemi sam da li da napišem nešto i o ovim maratonima ili ne. Imam osećaj kao da je to i neka vrsta hvalisanja. Ali pretpostavljam da mnogi naši trkači se jedva skrpe da odu na neki maraton van Srbije, pa im je interesantno da nešto čuju i o maratonima ovde u SAD, tako da sam se ipak latio pera (kompjutera) i napisao nekoliko reči o maratonima u Milvokiju i Majamiju.

U Srbiji , kao i u Evropi tokom zimskog perioda skoro da se i ne organizuju maratoni. Međutim ovde u SAD, zbog veličine zemlje i povoljne klime u južnim državama poput Kalifornije, Teksasa, Arizone i Floride, i tokom zimskih meseci organizuje se dosta maratonskih i polumaratonskih trka.

Pošto sam u poslednjih nekoliko godina postao jedan od najrevnosnijih skupljača maratona, rešio sam od samog početka 2013. godine da upisujem recke. Tako da sam još u novembru, kada sam trčao maraton u Filadelfiji, odlučio da trčim maraton u Majamiju poslednje nedelje  januara. Preko interneta sam popunio prijavu i platio startninu. Samo taksa za prijavljivanje preko interneta (processing fee) koštala me je 8,5 dolara, dok sama startnina dva meseca pre održavanja maratona iznosila je 110 USD.

                Međutim, do maratona je bilo skoro dva meseca i trebalo je nekako organizovati boravak. Pošto sam već bio u Majamiju i malo se upoznao sa ambijentom i sa Igorom, koji živi i radi u Majamiju i marljivo se sprema za svoj prvi maraton, plan mi je bio da se iz Filadelfije vratim u Majami.

Sticajem okolnosti sam se našao u Milvokiju (Milwaukee  – http://en.wikipedia.org/wiki/Milwaukee  ), ‘gradiću’ sa približno pola miliona stanovnika, koji se nalazi blizu – stotinak milja severno od Čikaga, na zapadnoj obali jezera Mičigen. Da bi imali predstavu koliko je jezero, da vam kažem da jezero Mičigen ima površinu nešto manje od polovine ‘našeg’ Jadranskog mora (58.000 km² prema 138.000 km²)

Ne mogu da se pohvalim da sam vredno trenirao. Istina je da sam na svaka dva-tri dana išao na trčanje. Ali, što zbog uslova – neravnog terena, vetra i niske temperature, a što zbog bržeg tempa, trčao sam uglavnom distance od 4 do 8 kilometara. Samo jednom sam uspeo da istrčim 12 kilometara.

Kako mi domaćini kod kojih sam provodio vreme u iščekivanju maratona u Majamiju, nisu dali kola na raspolaganje, pošto si ovde bez kola kao bez nogu, nego samo bicikl, moji treninzi trčanja su bili upotpunjeni i treninzima sa bajsom. Odradio sam nekoliko odlazaka do obližnjh molova, kao i nekoliko odlazaka do centra grada, koji je udaljen dvadesetak kilometara. Pored razgledanja grada, posetio sam i jedan muzej i to nesvakidašnji muzej. Mnogi od nas su čuli za marku američkih motora Harley-Davidson, a upravo u Milvokiju je počela proizvodnja ovih motora početkom XX veka. Tako da je u Milvokiju osnovan i Muzej Harley Davidson (http://www.harley-davidson.com/en_US/Content/Pages/HD_Museum/museum.html)  u kojem se čuva priličan broj ovih motocikala, od broja jedan pa do najnovijih modela i predstavljeno je kako je osnovana kompanija i kako se razvijala tokom godina. Naravno da su dosta profitirali i ratovima, jer je američka vojksa koristila ove motorcikle za svoje potrebe. Svakome ko se ko se slučajno zatekne u ovim krajevima da poseti ovaj muzej i to da ide utorkom jer je tada karta jeftinija (10 USD za razliku od drugih dana kada je 16 USD …).

Za pravo čudo, ove godine zima u Milvokiju nije hladna onako kako zna da bude, tako da sam u glavi stalno pomerao datum polaska na Floridu. I tako u razmišljanju kada da krenem ko zna po koji put otvorim na internetu stranicu  http://www.marathonguide.com/ i tada prvi put primetih da se u samom Milvokiju održava maraton, i to na samo nedelju dana pre maratona u Majamiju. Otvorio sam sajt Icebreaker Indoor Marathon-a (http://indoormarathon.com/icebreaker_indoor_marathon/) i video o kakvom se maratonu radi, ali i da je prijavljivanje završeno jer je broj učesnika bio ograničen na 100 trkača.

Kako nisam želeo da propustim ovu priliku da posle godinu dana ponovo trčim jedan maraton u zatvorenom prostoru, istog trenutka sam napisao mejl organizatoru i zamolio ga da me uvrsti u spisak trkača. Sutradan dobijam pozitivan odgovor da mogu da trčim maraton i da se pojavim u Ledenoj dvorani u nedelju ujutro sa 95 USD u kešu za startninu. Plan je napravljen : naredne nedelje se trči maraton u Milvokiju, u sredu se putuje za Majami i odmah zatim u nedelju trči maraton. Sve bi bilo lako samo da nema tolio velike temperaturne razlike. Temperatura vazduha se razlikuje za nekih 35 stepeni Celzijusa.

Iako sam već ranije svraćao u ovu ‘Ledenu dvoranu (Pettit National Ice Center – http://www.thepettit.com/  ), gde će se održati maraton, jer moja rođaka u ovoj dvorani trenira klizanje, rešio sam da još jednom proverim kako izgleda mesto i staza gde će se trčati maratom. Iskoristio sam priliku kada je moja rođaka imala trening, pa sam zajedno sa njom došao do Ledene dvorane i dok je ona uvežbavala okrete i skokove na ledu, ja sam isprobao stazu i istrčao oko 5 kilometara.

Preostalih nekoliko dana do trke rešio sam da provedem bez posebnih fizičkih aktivnosti, kako bih odmoran dočekao prvi maraton u ovoj godini. A i zima u Milvokiju je počela da pokazuje svoje pravo lice i temperature idu i ispod -10°C.  Međutim bližio se odlazak iz Milvokija, a ja nisam napravio ni jedan izlet do Čikaga. Tako da petak i subotu pre maratona provodim u obilaženju Čikaga i planiran odlazak u Ledenu dvoranu u subotu, kako bih pratio polumaratonske trke i štafetni maraton, je propao, kao što je propala namera da se što manje zamaram pred maraton ( ko zna koliko sam km prepešačio u petak i subotu).

U nedelju, na dan trke, ustaje se kao po običaju rano, pošto trka počinje u 8h, a u dvorani treba biti sat ranije. Bez neke posebne strategije za doručak, posle pojedena dva sendviča, moji domaćini me odvoze do desetak kilometara udaljene Ledene dvorane. Spoljna temperatura je negde oko -10°C, dok je temperatura u dvorani nešto ispod 10°C. Pronalazim Krisa , glavnog organizatora i on me odvodi u prostoriju gde se dele startni brojevi i majice i gde se nalaze ostali trkači koji se presvlače i čekaju start maratona. Uzimam startni broj i pronalazim malo slobodnog mesta kako bih se pripremio za trku – nakačio startni broj i uzeo šta mi treba od opreme, pošto sam već kod kuće obukao dres u kojem ću trčati.  Napokon sam bio u bliskom susretu sa jednim ‘američkim manijakom’ – pored mene se pripremala za maratonsku trku jedna žena koja je na sebi imala žutu majicu na kojoj je pisalo MARATHON’S MANIACS (http://www.marathonmaniacs.com/index.html ) . Ne znam koliko od vas je čulo za ovaaj sajt – klub iz SAD. Odmah sam je pitao koliki je manijak – to jest sa koliko zvezdica. Ako se dobro sećam, rekla mi je da je manijak sa sedam zvezdica, dok sam ja po njihovim kriterijumima prošle godine dostigao  nivo sa četiri zvezdice – IRIDIUM MANIAC (http://www.marathonmaniacs.com/criteria.html ) . Obilazeći pogledom po prostoriji video sam da tu ima još ‘manijaka’, ali kako se se polako bližio start trke nisam imao vremena za priču, nego sam otišao do staze da vidim gde mogu da ostavim stvari, gde je start, sto sa okrepom i ostalo.  Na ulazu u dvoranu, gde je bilo izvesno proširenje, nalazila se zona cilja, sa elektronskom opremom za čipove, ekrani za pokazivanje rezultata – pređenih krugova i zona za proglašenje pobednika. Dvadesetak metara ispred nalazilo se nekoliko spojenih stolova sa okrepom – voda, gatorade i gelovi. Kako se posle ispostavilo pored stolova su stajali volonteri i dodavali i dopunjavali bočice sa pićem i gelove. Svaki trkač je imao bočicu sa svojim startnim brojem. Na dva suprotna kraja staze nalazila su se i dva hemijska toaleta.  Sam start je bio pomeren na pola kruga kako bi se dobila tačna maratonska dužina i posle tih pola kruga trkači su trebali da istrče još 95 krugova. Znači jedan krug je iznosio približno 450 metara.  U 8 h je usledio start maratona. Trkači su se vrlo brzo razdvojili, tako da, iako se trčalo samo u dve staze nije bilo gužve. Na par mesta su bila upozorenja da se spoljna staza koristi za trčanje, a da se unutrašnja staza koristi za obilaženje i svi su se toga pridržavali osim trojice četvorice trkača koji su trčali po unutrašnjoj stazi. Naravno njih nije imao ko da prestiže … Da napomenem, prethodnog dana je održana trka u polumaratonu (u dve grupe) i u štafetnom maratonu. U propozicijama je bilo navedeno ko istrči prvog dana polumaraton a narednog dana maraton dobija zlatnu medalju, ko istrči samo maraton dobija srebrnu medalju, dok ko istrči samo polumaraton dobija bronzanu medalju.

O samoj trci nema šta puno da se priča. Krugovi su se polako ređali. Znam da ima trkača koji ne vole maratonske trke gde se pravi dva ili više identičnih krugova, pa ova trka bi za njih pretstavljala maksimum dosade. Moram da priznam da je na neki način i dosadnija u poređenju sa prošlogodišnjom trkom u Češkim Budejovicama, gde se trčalo 63 kruga u obliku slova E. Olakšanje je predstavljala muzika koja je sve vreme pratila trkače. Pored mnogih pesama koje su se non stop ponavljale na mene su posebno delovale pesme ‘Final countdown’ i opet muzika iz filma ‘Rocky’.  Povremeno su nam pažnju privlačili i brzi klizači koji su na svoje dve ledene trake odrađivali svoj trening. Naravno iako je ovaj vikend bio rezervisan za polumaraton i maraton, redovni treninzi u brzom i umetničkom klizanju i hokeju su se održavali nesmetano. Unutar ove dve staze za trčanje, nalaze se dve široke trake za brzo klizanje, a u samom središnjem delu se nalaze dva terena za hokej normalne veličine i sve je to dostupno podzemnim hodnicima. Tako da nema nikakvog prelaženja staze. Treba napomenuti da u ovoj dvorani trenira i reprezentacija SAD u brzom klizanju i održavaju se izborna takmičenja za odlazak na zimsku olimpijadu.

I ovaj put sam trčao u dresu naše atletske reprezentacije, sa natpisom ‘SERBIA’ na leđima. Očekivao sam tokom trke, a i posle, više pitanja i komentara na račun toga. Međutim skoro da nije bilo uopšte. Jedino sam na početku trke razmenio par reči sa jednim trkačem koji je nosio majicu ‘otkazanog’ njujorkškog maratona. U razgovoru sam otkrio da je nekoliko godina stariji od mene i da ime neke od predaka iz Slovenije. U početku sam ga par puta obišao i tako je bilo sve do poslednjih 4-5 milja kada su mene počeli da hvataju grčevi i morao sam da usporim, a on je nastavio u svom ritmu i završio trku par krugova pre mene. Naravno bočica sa tabletama (Ca + Mg + Zn) je zaboravljena – tablete se nisu uzimale, manjak dužina, i sve to je uticalo na pojavu grčeva i rezultat preko četiri sata – 4:04:12. Kompletne rezultate možete pogledati ovde –http://indoormarathon.com/icebreaker_indoor_marathon/results.php )  Posle se ispostavilo da je to bilo dovoljno za 46. mesto od 100 trkača kojliko je učestvovalo na maratonu, a posle toga kada sam ja završio sa trčanjem nekim trkačima je trebalo i više od dvadeset krugova da završe maraton. Imao sam sreće da je proglašenje pobednika kasnilo koji minut, bilo je zakazano za 12 h, tako da sam mogao da prisustvujem i proglašenju pobednika, što se meni retko događa. Napravio sam nekoliko slika za uspomenu pored staze na kojoj sam trčao i ispred same Ledene dvorane (u helankama – dok je napolju pokazivalo 10 stepeni ispod nule – celzijusovih.

 

 

Završen je još jedan maraton i odmah su misli upravljene na sledeći za samo nedelju dana. Mišići malo zatežu, ali ništa posebno. U sredu napuštam moje domaćine i selim se na jug. Posle komotnog boravka na severu, selim se na jug – toplije krajeve, ali u hostel i deljenje sobe sa još nekoliko osoba. Stižem u Majami gde se temperatura preko dana kreće od 23-25°C. Nije ni neka velika vlažnost. Za tri-četiri dana je trka. Start trke je predviđen za 6h i 15 minuta. Gledam prognozu i vidim da bi temperatura na startu trebala da bude oko 15°C i da ne bi trebalo da pređe puno preko 20°C  kada budem na poslednjim kilometrima maratona. Ali boravak u hostelu sa non stop uključenim klima uređajem u sobi koji bije hladan vazduh, rezultirao je dobijanjem groznice i bolova u grlu. Tako da sam sa strepnjom iščekivao dan trke.

Za nas trkače osim maratonske trke, važan je još jedan detalj – događaj  – sastavni deo maraton, koji prati velike maratone (na žalost što nije slučaj sa Beogradom). Pretpostavljate da je to EXPO, gde se može po povoljnijim cenama nabaviti sportska oprema , energetski gelovi, barovi i napici za predstojeću trku, kao i razni gedžeti za trkače. Među štandovima se nađe i štand nekog drugog maratona (u Filadelfiji su bili štandovi maratona u Milanu i Veneciji, a isto tako i maratona u Majamiju – što je bio i podsticaj da se i sam nađem na maratonu u Majamiju).

Ovom prilikom sam imao sreću da se EXPO nalazio na samo desetak minuta hoda od mog hostela.  EXPO i podela startnih brojeva radili su samo u petak i subotu  po nekih 6-7 sati, ali sve je funkcionisalo kako treba, tako da nije bilo nikakve gužve prilikom preuzimanja brojeva, iako je bilo oko 30.000 hiljada prijavljenih trkača, što u polmaratonu,a što u maratonu (barem je tako najavljivano).

U petak u podne sam se dogovorio sa mojim poznanikom Igorom (koga sam upoznao prilikom prvog dolaska u Majami) da zajedno odemo na Expo da podignemo startne brojeve. U dogovoreno vreme Igor se pojavio sa još jednim prijateljem, isto tako Igorom i isto tako makedoncem, koji se isto tako prijavio za maratonsku trku. Na stotinjak metara od ulaza u Halu gde se održavao Expo nalećemo na jedan par koji je na sebi imao majice Skopskog maratona – kakva slučajnost – devojka makedonka koja se prijavila za polumaraton i njen prijatelj amerikanac. Posle glavnog dela – uzimanje startnog broja i majice sledilo je obilaženje štandova. Čak i kada imaš sve od opreme, opet je obilaženje i razgledanje opreme interesantno i uvek bi još nešto da dodaš – neki šorc ili helanke, pojas za gelove ili broj,  možda i neki gel za svaki slučaj.

Posetu prvog dana Expo začinio je štand  maratona u Fort Loderdejlu (Fort Lauderdale). Ne znam kako bih opisao Fort Loderdejl – kao deo Majamija ili kao susedno mesto. Ali mnogi turisti koji dolaze u Majami sleću upravo na aerodrom u Fort Loderdejlu (neki put su karte jeftinije ako se sleće u F.L nego na Miami Int. Airport). Na štandu su me privukle finišerske medalje medalje sa ovog maratona i odmah čitam da su poslednjih godina dva puta dobili nagradu kao najlepša finišerska medalja u SAD. Raspitujem se o terminu  i o visini startnine. Održava se tri nedelje posle maratona u Majamiju i donosim odmah odluku da se prijavim za pomenuti maraton. Uz malo cenkanje  prijavljujem se namaraton i popunjavam prijavni formular. Ako sve bude u redu to će biti moj 60 maraton – i već treći u 2013. godini.

I narednog dana obilazim Expo. Pošto sam se prethodnog dana istrošio – startnina za naredni maraton- ova poseta prolazi bez kupovine, ali sa par fotki koje nisam uspeo da napravim prethodnog dana. A da ne bi sve proteklo po pravilima sportskog života posle Expo-a odlazim u jednu posetu – drugu iz osnovne škole, koga nisam video od fakultetskih dana. Internet je čudo, tako da nije bilo teško doći do kontakt telefona – mejl adrese. Tako da je povratak u hostel bio nešto iza ponoći, a polazak na startnu poziciju planirao sam u pet sati.

Moji poznanici – dva Igora olakšali su mi odlazak na start. Drugi Igor koji živi malo dalje, došao je sa ženom i klincem kolima po nas – Igora i mene. Do starta ima skoro desetak kilometara i pitanje je da li bih mogao gradskim prevozom u to doba da dođem do starta ili bih morao da uzmem taksi. Nešto pre pola šest  dolazimo blizu starta. Ulazimo u saobraćajnu gužvu. Mnoštvo kola sa trkačima koji dolaze na polumaratonsku i maratonsku trku i traže gde mogu da se parkiraju kola. Zapanjujuća slika, još uvek mračno, mesečina, puno automobila, iz kojih izlaze ljudi u šorcevima i patikama. Na raskrsnicama, kao i kod nas u poslednje vreme, pešaci imaju prednost i kada se pojavi kolona trkača nikako da se prođe raskrsnica. Treba pronaći parking i doći do starta koji se nalazi ispred American Airlines Arene – velike sportske dvorane u kojoj igra čuveni Miami Heat (u kojem je svojevremeno igrao i naš Saša Danilović).

Iako smo lako parkirali kola u našim redovima nervoza. Igor, moj poznanik i privremeni komšija, kome je ovo prvi maraton i najavljuje vreme oko tri sata, ustanovio je da je kod kuće zaboravio torbicu sa gelovima i pojasom. Ja mu dajem jedan tri gela koje sam ponei za sebe. Na putu do startne pozicije nalazimo na ulici još jedan gel. Zaustavljamo da se slikamo. Polako se približava vreme starta, još uvek je mrak, gomila trkača u startnim ‘koralima’. Sa strane hiljade i hiljade navijača – rodbine i prijatelja maratonaca i polumaratonaca. Kad samo pomislim da sam ja za sve ovo vreme moje maratonske karijere imao samo jedan ili dva puta logističku – moralnu podršku sa strane.

Preko razglasa se čuje glas koji nabraja zemlje odakle dolaze trkači, uglavnom najavljuje trkače iz Južne Amerike. Par minuta pre starta odsvirana je himna SAD i posle toga je dat znak za start. Reka trkača je krenula na 21 i 42 km dugačak put. Iako sam na startnom broju imao oznaku korala D, našao sam se u koralu C zajedno sa dva Igora – mlađi koji je najavljivao vreme oko 3 sata i stariji koji je predviđao nešto oko 3 i po sata. Mlađi Igor mi je odmah pobegao, dok sam ja u početku pokušavao da pratim drugog – starijeg Igora. Činilo mi se da je to ipak nešto jači tempo za mene. Iako sam posle dugačke pauze bez ‘gaše’, ponovo u posedu jednog polovnog, po mraku mi nije bilo baš jednostavno da gledam na GARMIN. Vrlo brzo se i drugi Igor izgubio iz mog vidokruga i ja sam nastavio da trčim ‘sam’ okružen hiljadama trkača. Staza je vodila iz centra Majamija od AA Arene na sever do prvog skretanja desno prema MacArthur Causeway koji vodi prema Majami Biču  – ili preciznije Saut Biču (South Beach). Sa leve strane nasipa prolazili smo pored dva veštačka ostrva (Hibiscus i Palm Island), dok se sa desne strane videla luka (jedna od najvećih kargo luka). Uz dokove su bili privezani i veliki kruzeri koji su trebali istog dana da prime putnike i da krenu na krstarenja pu Bahama, Kariba i Meksičkog zaliva.  Kada sam došao do Majami Biča počelo je da se razdanjuje i mogao sam da uživam u ambijentu kroz koji sam prolazio – staza je vodila kroz najzanimljiviji deo Majami Biča  sa hotelima i lokalima u Art Deco stilu , pa i pored kuće koja je pripadala čuvenom modnom kreatoru Đaniju Versaćeu i ispred koje je i ubijen 1997 godine. Posle obilaska South Beach-a staza je preko nekoliko veštački napravljenih ostrva  u Zalivu Biskejn (Biscayne Bay) ponovo trkače vodila kroz centar Majamija  dalje prema jugu, da bi se u jednom trenutku trkači okrenuli i krenuli natrag prema cilju koji se nalazio  kao i start na Biskejn bulevaru (Biscayne Bulevard) par blokova pre Arene gde je bio start.

Prva polovina maratona je protekla u relativno zadovoljavajućem vremenu i ritmu, ali groznica i brzi start su učinili svoje. Uz to kako je vreme odmicalo i temperatura je bila sve viša i viša (posle trke na internetu sam video da je jutarnja temperatura bila 20°C, a najviša dnevna temperatura 27°C – u hladu). Prema tome poslednji kilometri na suncu su bili prilično topli. Kada se uzmu gore navedeni problemi i prethodno treniranje – trčanje u mnogo hladnijim uslovima, poslednji kilometri su su činili posebno teškim. A vreme predviđeno za završetak maratona se polako pomeralo sa četiri sata  na sve kasnije i kasnije.

Nekoliko kilometara pre kraja staza maratona je skretala ka mostu koji vodi prema Key Biscane-u, ostrvu nešto južnije od Majami Biča, na kojem se nalazi i kompleks teniskih terena na kojem će se za šest-sedam nedelja održati Miami Masters  (ostati ili ne ostati u Majamiju još jedan mesec i navijati za Noleta i kompaniju – pitanje je sad ?). Staza maratona ide kopnenim delom do mesta gde počinje uzlazni deo na most i  vraća se nazad do ulice odakle se došlo i ponovo okreće na sever prema cilju i na jedno kilometar pred ciljem se prelazi  preko mosta, koji prelazi preko reke Majami , slično kao pred kraj maratona u Beogradu, ali srećom mnogo manjim, i posle nekoliko krivina izlazi se na pravac koji vodi do cilja. Prilično umoran utrčavam u cilj, obraćajući pažnju da oko mene nema drugih trkača kako bi me oficijelni fotografi dobro uhvatili. Ne čujem ni bodrenje mojih novih drugara makedonaca koji očekuju samo mene da bi mogli da se sv zajedno vratimo ‘kući’. Vreme je loše, ali i to mora da se pomene : 4:30:15. Ali je bitno da je još jedan maraton završen, dobijena još jedna medalja – da ne kažem jedna od najlepših, ako ne i najlepša koju sam do sada dobio. Možda će je prevazići medalja sa sledećeg maratona,a li o tom potom.

Čak i sa ovim vremenom sam u prvoj polovini finišera. Statistika pokaztuje da je oko 19.000 hiljada trkača završilo polumaraton ili maraton,  od kojih je skoro polovina bilo ženskog pola. Žene su prednjačile u polumaratonu sa 51%, dok ih je u maratonu bilo 36,5% .

Kompletni rezultati – http://athlinks.com/time.aspx?eventid=209194&courseid=349200

Još par zanimljivosti vezano za polumaratonsku i maratonsku trku. Nagrade, kako za muškarce, tako i za žene u maratonu su bile 2.000 USD za prvo mesto, a u polumaratonu 1.000 USD. Shodno tome i nije bilo vrhunskih trkača, pa i rezultati pobednika u maratonu (Luis Cortes – 2:26:14 i Mariska Kramer – 2:46:07) i polumaratonu ( Robert Mbithi-  1:05:44 i Risper Gesabwa – 1:14:00) ne zaslužuju neku posebnu pažnju). Sve to uz time limit od 7 sati pokazuje kako su organizatori više okrenuti ka što većem broju trkača i to posebno onim sporijim. Važno je trčanje, a ne brzina !!!

 

Autor: Srećko Mićić, februar 2013