To bi bilo sasvim normalno u januaru, kad se probudite u predviđeno vreme u 5 sati ujutro, da na spoljnjem termometru vidite -14 stepeni, ali kad je to u danu maratona, to nimalo nije prijatno, pogotovo kad još u svetlu uličnih svetiljki vidite da se lelulaju krošnje borova. Činilo mi se da sam prvi put pomislio, šta to meni treba, zar nije lepše ostati u toplom krevetu, u zagrljaju moje Bernadete, nego u takvom danu putovati nekih 100 km do Krakova, a zatim se „patiti“ 42 km na zaleđenoj snežnoj stazi, na sibirskom vetru, koji prosto brije. Naravno, sve to, ipak, nije dovoljno zastrašujuće da bi pokolebalo jednog „zaraženog“ maratonca, i tako posle nekih 2 sata monotonog putovanja u beskrajnom belilu snegom okovanih predela, našao sam se na Blonjama, čuvenom parku Krakova.
Vezano za aktuelno organizovanje putovanja na veliki gradski maraton CRACOVIA 28. aprila – upravo u ovom parku je start i cilj tog maratona. Uzgred budi rečeno, a verujte mi na reč, niko ko se prijavi na CRACOVIA maraton neće se pokajati, ne samo zbog izuzetno dobrog ambijenta maratona sa preko 5000 učesnika (već je prijavljeno 4525), već i zbog boravka u jednom prelepom istorijskom gradu, srednjovekovnoj prestonici Poljske, sa jednim od najstarijuih Univerziteta u Evropi, i još mnogo toga, što možete detaljnije da pročitate npr. u Vikipediji
Ovaj zimski KRAK maraton se trči 12 krugova oko parka. Organizuje ga po drugi put lokalni klub trkača DYSTANS Krakov. Preneću iz njihovog biltena razloge i motive organizovanja ovakve trke (uz moj skromni komentar):
– Aktivno korišćenje slobodnog vremena na svežem vazduha (ovo je u ovakvom zimskom danu bilo više nego doslovce),
– Susret sa poznanicima, zajednčka kvalitetna trening-trka, i pripremanje psihike za savlađivanje krugova, (mnogi maratonci imaju fobiju ponavljavanja krugova)
– Iznjedravanje šampiona Blonja, (setimo se, nekad smo bili srećni, ako smo u nečemu bili bolji od drugih u ulici ili zgradi)
– Uknjižavanje pristojne distanse u svom dnevniku i statistici svojih trka,(upravo ovo je najjači razlog zašto sam došao)
– Popularizacija ideje trčanja (skoro i da nije bilo potrebe, jer je daleko više bilo onih koji su trčali van trke, onako za sebe)
Ovaj maraton spada u tip tzv. kolegijalnih trka, ali u kojoj ima i prigodna medalja za sve učesnike, koja asocira na kristal snežne pahulje, kao i pehari za najbolje. Startnina je nekih 3 evra, ali smo zaista imali bogatu okrepnu stanicu sa toplim napicima iz termos-boca, izotonoćni napitak, čokolade, keksovi, banane, mandarine, sušeno voće.
Km Vreme Tempo
01-maj-93 ŽIVJEC-planinska POL 4 00:21:05 05:16
02-maj-93 KRAKOV POL 15 00:57:27 03:49
03-maj-93 RUDZE POL 10 00:37:40 03:46
09-maj-93 B. PODL.-BREST BLS 42,2 03:36:30 05:07
16-maj-93 VROCLAV POL 42,2 02:52:40 04:05
Verovatno se pitate, otkud sad pa ova tabela. Odmah stiže objašnjenje. Naime, presvlačenje je bilo u klupskim prostorijama, koje su me podsetile na davnu 1993. godinu, kad sam 2. maja na ovoj stazi trčao 15 km, i kad sam u jakoj konkurenciji, zauzeo 3. mesto u kategoriji M40, sa rezultatom 57:27, iako sam prethodnog dana u Živjecu trčao planinsku trku na 4km (21:05). Naime, nisam ni pretpostavljao da ću imati plasman u kategoriji, i posle trke sam pošao na tuširanje, kad na razglasu čujem svoje ime. Naravno, nisam stigao na proglašenje, ali mi je kolega Stašek Orlicki preuzeo nagrade. Kad sam se već raspričao, da dodam da sam odmah sutradan u trci na 10km, koju je inače organizovao kolega Stašek, istrčao svoj lični rekord 37:40. Često sam se kasnije pitao, a koliko bih bolje trčao da nisam imao prethodne dve trke u prethodna dva dana? U toj „turneji“ sam naredne dve subote trčao dva maratona. Prvi je bio veoma interesantan, jer je to maraton sa startom u poljskom gradu Bjala Podlaska, a sa ciljem u Belorusiji u gradu Brest. Pasoška kontrola je izvršena uoči samog starta. Na startnom broju smo imali priheftanu pasošku fotografiju, a na graničnom prelazu morali smo stati da bi graničar proverio identitet. Na tom maratonu sam drugu polovinu uglavnom pešačio, jer sam prethodnu noć takoreći proveo na WC šolji zbog trovanja ili konzervom ribe ili pivom. Tad još nisam bio prevejani pivopija i nisam razlikovao loše od dobrog piva. Drugi maraton je bio u poljskom gradu Vroclavu. Na taj maraton su još kolima došli četvorica naših maratonaca. Verovali ili ne, Dolga je sa svojih sto i kusur kila istrčao za 4:01:06, Zivlak za 3:07:46, Slavče za 2:59:53, a Toma je bio samo turista. (vidi rezultate). Sa njima sam se vratio Dolginim kolima kući, i tokom tog putovanja doneta je „istorijska“ odluka – u septembru ćemo organizovati 1. Novosadski maraton.
Da se vratim na temu KRAK maratona. Uoči starta dugo sam se razmišljao kako da se obučem u takvim vremenskim prilikama, -9 stepeni, još i vetar. Pokazalo se da sam odabrao optimalnu kombinaciju: na klavi podkapa (sa ljubljanskog maratona) i kapa (slika), na rukama kožne rukavice, na telu, gore troslojne majice a dole dvoslojne helanke, a ispod njih za zaštitu važnijih delova tela i dvoje gaćica. I naravno u ušima umesto vate, slušalice MP trojke. Kako Ciga kaže – nema zime dok vetar ne zapiri – tako je bilo i ovde. Na onom delu staze gde smo imali vetar u lice, kao stari lisac sam se zakrivao iza nekog ispred sebe (slika desno). 
Činilo mi se u momentu kad skrenemo na deo staze gde sam imao vetar u leđa, da je temperatura bila naglo viša za bar 10 stepeni. Početni krugovi nisu bili laki, klizava staza, vetar, ali kad sam ušao u sedmi krug sebi sam rekao, e sad je lakše, treba samo odbrojavati 4, 3, 2, 1…Tako je i bilo, u društvu crvenog maratonca (slika desno), zaista rutinski smo priveli trku kraju, ćaskajući usput međusobno i sa slučajnim rekreativcima, kojih je kako sam već rekao bilo više nego nas u samoj trci.
Pobednik maratona, tj, šampion Blonja, je Franćišek Stronjski, maratonac koga sam upoznao na čuvenoj 4-etapnoj trci na 100km u gradu Zamošć, i koga sam ovde prvi put sreo posle nekih 20 godina. Znate šta mi je rekao, kad smo se srdačno pozdravili – nikad neće zaboraviti kako sam ja onda u Zamošću, njemu i još jednom maratoncu pozajmio obojici patike, Naime, iako su oni tada mogli trčati npr. maraton ispod 2:30, jedva da su imali patike, što mi kažemo, tipa „Borovo“. To me je sada nagnalo, a što dugo već izbegavam, da prokomentarišem nešto već uobičajeno na našim e-forumima, gde je najviše onih koji iako trče maratone 4-5 sati, u najboljem slučaju 3:30, a puna su im usta u davanju saveta, koje patike odabrati, kakav pulsmonitor kupiti, kakvu hranu uzimati, kakvu vitaminizaciju…itd, itd Ljudi, budimo realni, za mladog čoveka sa 20-30, pa i 40 godina, za maraton oko 4 sata ne treba ništa specijalno, normalna ishrana, svaka markirana patika je dobra, jednostavno, kako reče Njegoš, „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka„.
Za kraj samo da dodam, da sam 1. januara istrčao maraton u Hožovu, na istoj stazi o kojoj sam pisao već u nekoliko navrata. Ove godine verovatno će ta trka biti u sklopu ciklusa maratona, nešto kao Grand-prix hožovskog parka, tako da će biti prilike da o tim maratonima kasnije napišem nešto više. Ovog puta samo ukratko jedno moje zapažanje, da je zahvaljujući tome, što je trci pridodata nešto veća medijska paćnja (lokalna TV), što je najavljen Grand-prix, i što je 
organizator proslavljeni August Jakubik, (o kome sam pisao u članku LINK, koji je za 42 dana pretrčao 42 maratona, rekorder Poljske u trčanju na 48 sati sa pretrčanih 370km), učesnika je bilo 3-4 puta više nego u prethodnim edicijama. Letimičan pogled na rezultate pokazuje nam činjenicu da je maraton istrčala 41 osoba, a da je na ostalim distancama bilo 2 puta više učesnika. To je ono, po mom skromnom mišljenju, što treba da se neguje i na našim trkama, što više maratona, ali na kojima može svako da trči i svoju željenu kilometražu. Lično sam zadovoljan svojim učinkom, pogotovo što je to bilo posle „burne“ novogodišnje noći. A za maratonca, zar ima nešto lepše, nego početi Novu godinu sa istrčanim maratonom.
Autor: Drago Boroja, januar 2013
