Kraj maratonske sezone 2012.

I ponovo sam na putu kući u Srbiji.. Razloga je više; poseta užoj porodici, javljanje na Biro za zapošljavanje, i naravno reciklaža, pardon, reciklažni maraton u Novom Sadu. Kao i svakog puta kad je to moguće, usput nastojim da istrčim još neki maraton. Ovog puta to je hamburg-maraton u Prievici u Slovačkoj. Upravo u tom gradu sam u februaru 2012. god. istrčao neobični „hodnički“ maraton, 311 krugova u hodnicima jedne škole.

U Prievici me je na autobuskoj stanici dočekao Miro Kriško, i zatim smestio u stanu svog zeta čije je prezime Lengyel, što na mađarskom znači Poljak. Sa zadovoljstvom smo konstatovali, da to nije jedino što nas „povezuje“, pre svega na širem planu, to je fenomenalni teniski tandem Đoković – Vajda.

Staza ovog maratona je u parku kraj reke Nitre. Iako su organizatori iz grada Prievice, staza je u susednom gradu Bojnice. Trči se 38 krugova po 1110 m. Ovog puta staza je bila sasvim nezgodna za trčanje. U početku je otežavao utabani i klizav sneg, a kada je posle prvog sata krenula ledena kiša, staza je postala sve klizavija. U zadnjem satu ledena kiša je prešla u jaku kišu, a na 3-4 stepena to nije bilo nimalo prijatno. Nedavno smo u Podgorici imali i kišu i pljuskove, ali na onih dvadesetak stepeni, to dođe kao osveženje.

Prvu polovinu trku „vukao“ je Miro, i imali smo prolazno vreme 2:11, a onda sam ja preuzeo vođenje što zbog hladnoće, što zbog žurenja da stignem na autobus prema Zvolenu, i dalje prema Šturovu, Budimpešti, Novom Sadu i Futogu, i tako drugu polovinu pretrčao za 2 minute brže. Ipak, da mi je pre nekih 15-20 godina neko rekao da ću svo vreme trčati maraton i imati vreme 4:20, ja bih sigurno rekao da je to jednostavno nemoguće. Ali eto, ipak je moguće, ta proklizavanja ne samo da usporavaju već i polako, ali sigurno iscrpljuju.

Vremenske prilike su doprinele da grupa bude mala ali odabrana. (Rezultati)

Dok sam trčao, posmatrao sam sve te (sa)učesnike, i razmišljao šta je to što njih (nas) vuče da dođu na ovakav običan, tako reći, nikakav maraton, još u ovakvim uslovima, trče za ku…evo zdravlje. Pravog, racionalnog odgovora verovatno nema. Možda je neki odgovor, ako se kaže, da je to  način da se bez dodatnih finansijskih izlaganja, bez dalekih  putovanja, u opuštenoj u drugarskoj atmosferi, povuče još neka recka na listi pretrčanih maratona. U Slovačkoj je pre petnaestak godina, bilo zanovetanja od strane uvek dežurnih čangrizala, u stilu, kakav hamburg,  to je nikakva trka, to je više trening, na šta su im iz „kluba skupljača maratona“ prosto odgovorili –dođite i istrčite taj trening. Par njih je došlo i… i naravno, nisu istrčali, jer jednostavno nemaju taj psihološki profil da motivišu sebe na takav napor u „ovakvoj nikakvoj trci“. Navikli su na ritualni ambijent trka: planiranje, putovanje, prijava, start, trčanje ulicama u skupinama drugih trkača, cilj, proglašenja…i sve to uz značajne finansijske izdatke.

O Reciklažnom maratonu u organizaciji kluba ARK „Fruška Gora“, povodom godišnjice osnivanja kluba, su već napisali nešto više na stranicama naših trkačkih sajtova: arkfruskagora.org.rs/2013/01/02/i-organizacija-bi-rekla-rec-dve-o-reciklaznom-maratonu, www.maraton.in.rs/uz-krofne-i-reciklazu-nakon-sudnjeg-danak, arkfruskagora.org.rs/2012/12/30/reciklazni-maraton-sedam-dana-kasnije/. Ja ću sa moje strane dodati, da je to primer koji bi trebalo da  slede još mnogi klubovi. Na primer, ARK „Tron“ ima sličnu trku, ali bez maratonske discipline. „Tronovci“! dodajte još samo malo dobre volje i dajte priliku našim strastvenim trkačima da istrče svoj maraton.

Drago mi je da sam bio na ovom maratonu, u jednoj izuzetnoj domaćinskoj i prijateljskoj atmosferi, koju su prosto nametnuli svi „arkovci“ na čelu sa prezesom Rašom. Posebno jedno veliko hvala i fenomenalnoj kuvarici Radi, na gala supici i krofnama. Za svaku pohvalu je činjenica da je ovaj klub ove godine organizovao dva maratona i nekoliko promotivnih i planinskih trka: http://arkfruskagora.org.rs/2013/01/04/fruskogorci-u-2012-godini/

Želja mi je bila da na ovom maratonu istrčim svoje najbolje ovogodišnje vreme, i prolaz na polumaratonu, kako gornja slika pokazuje, mnogo je obećavao. Na kraju je ipak ispalo treće vreme (3:48:49), samo 7 sekundi lošije od podgoričkog (vidi rezultate). Ali, bitnije je da sam u svom Novom Sadu istrčao svoj 38. maraton u ovoj godini, što sumnjam da ću ikad više ponoviti.

autor: Drago Boroja, jan.2013.