Dvomaraton, Bydgoszcz, POL, 8. i 9. 12.2012

One reči iz starog dobrog vica „Brena je Brena, ali dvaput je dvaput“, po meni, mogu se parafrazirati u „London je London, ali dva maratona su dva maratona“. London i njemu slični maratoni se odlikuju perfektnom organizacijom, popularnošću, imidžom, ali narodski rečeno, nemaju dušu. Sve je podređeno interesu. A ovaj bidgoski dvomaraton je podređen svakom učesniku, naravno ako se ne zahteva ekskluzivni apartman i ptičje mleko.

Smeštaj je u fiskulturnoj sali na strunjačama,  u sopstvenim vrećama za spavanje. Tu na korak je i kuhinja sa trpezarijom, gde smo tokom ova tri dana imali obedovanje, a u slobodnim satima i druženje uz kavu, čaj, supice, koje smo imali neograničeno na raspolaganju. U obrocima nije bilo velikog izbora, predjelo žurek, tradicionalna poljska krem čorba sa belim kobasicama, i glavno jelo, maratonske špagete sa raznim prelivima, fenomenalnih ukusa. Ali više od svega pleni, ta spontana atmosfera, opuštenost, druženje sa organizatorima i među sobom, upoznavanje ljudi neverovatnog maratonskog iskustva. Verovatno iz tih razloga, skoro da ne prođe nijedan bidgoski dvomaraton, a da neko ne uplanira svoj jubilarni maraton. Ovog puta, u  prethodnim člancima pomenuta Barbara Gil je istrčala svoj 300.-ti maraton, a jedan maratonac iz Krakova svoj 100.-ti maraton.

Kao uvod ovim svetkovanjima, jedan od učesnika nas je počastio flašom nekog lepog likera za svoj pretrčani prvi krug oko Zemlje, tj. 40.000 km. Drugi, pak, bez vidmog razloga, nas je počastio sa flašom vodke, a onda je usledila ogromna torta, dimenzija oko 0.5 sa 0.5m i desetak flaša šampanjca od onog maratonca iz Krakova (na gornjoj slici sa prigodnom diplomom, uručenom od strane organizatora). Kasnije su tu našlo i pivo, tako da su neki maratonci to malo teže podneli i sutradan imali mali mamurluk. U vezi toga sam čuo dobar vic, kojeg ću vam ispričati uz rizik da mi počnete zamerati da sam već dosadan sa ovim prozaičnim vicevima:

„Telefonira neki radnik (može biti i maratonac)  šefu i saopštava da nije došao na posao jer je juče na nekom slavlju malo više popio, i ima jak mamurluk. Na to šef: „Slušaj, ja u takvim situacijama zamolim svoju ženu da mi po..ši i posle toga mamurluk nestane, kao rukom odnet. Savetujem ti da i ti to probaš“. I stvarno posle nekih sat vremena dolazi radnik na posao, a šef sav važan: „ I, šta kažeš na moj savet?“. A radnik ladno: „Veliko hvala za savet, i moram Vam priznati, da imate vrlo lepo uređen stan““.

Ideja o ovom dvomaratonu je nastala u toku održavanja jubilarnog 100.-og maratona mog dobrog poznanika, Dominika Drigalskog. Od tada je u Bidgošču održano dvadesetak maratona, 16 dvomaratona, i po jedan tro, četvoro i desetomaraton, ukupno 73 maratona. Rekorder po broju učešća je Pšemislav Torlop sa 70. Torlop je inače drugi na listi poljskih  maratonaca sa 372 maratona.

      Već sam pisao kako se na žilinskom hamburgu desio „samit tri nacionalna rekordera u maratonu“. Ovde se desio „samit 4 rekordera“ – Poljske (Ježi Bednaž, 452 maratona i 87 ultra), Belorusije (Asajevič Roman, 440 maratona ), Litvanije (Pjotr Silkin, 140 maratona i 8 ultra), i moja malenkost iz Srbije (210 maratona i 36 ultra). Ovde ću vam preneti neke zanimljivosti iz karijere Silkina, onoliko koliko sam uspeo da razumem iz njegove priče.

Silkin, rođen 1941. godine,  bavi se trčanjem od rane mladosti. U karijeri je pretrčao 370.000 km, dakle već je 10.-om krugu oko Zemlje. Kako kaže, najponosniji je na svoju ličnu trku oko Evrope u 2003. godini. Za nepunih pet meseci, kroz 30 zemalja Evrope, uključujući i Srbiju, trčevši prosečno 90 km dnevno, prešao je 13.300 km. Inače, te 2003. godine je pretrčao neverovatnih 27.000 km!!!. Dalje, u Australiji, u Brizbejnu, ima do danas rekord staze trke NANANGO na 1000 milja, pazite na ovo – u trci na atletskoj stazi. Pjotr je za 11 dana, 13 h, 54 min i 58 s pretrčao tih 4000 krugova, dakle, prosečno dnevno oko 140 km. U pripremama za ovu trku, kada je u Brisbejnu obično preko 40 stepeni, Pjotr je trenirao – da li ste ikada čuli za to – u sauni. Kao portir u nekoj firmi sa velikim fabričkim krugom, svoje radne zadatke obilaska fabričkog kruga, ispnjavao je tako što je trčao. Kako sam kaže, rekord na ovakvom treningu je postigao u hladnoj božićnoj noći sa 100 km.

Sa Pjotrom je bio i njegov drugar Boris Iljin, jedan izuzetno vedar čovek, koji nas je sve zabavljao pričanjem svojih dogodovština na nekom rusko-poljskom-engleskom jeziku. Ima 63 godine, ali još uvek dobro trči, i nedavno je negde u Litvaniji bio po drugi put uzastopce prvi u trci na 100 km. Kad je sledilo proglašenje najboljih, medalje dobiše treći i drugi a njemu ništa. Na njegovo pitanje, a njemu medalja, odgovoriše mu, on je već dobio prošle godine… Sve nas je prilično iznenadio kad je rekao da u jednoj kutiji ima dve zmije. Dve devojke su odmah istrčale iz sale, a po reakcijama drugih, videlo se da sumnjičavo gledaju na tu kutiju. I sam sam se prvo veče osećao nelagodno, jer je kutiju držao tik uz moje uzglavlje. Međutim, sutradan, kad sam se prisetio kako sam se u mladosti igrao sa dunavskim belouškama, osokolio sam se i ove dve fotografije o tome govore.

I mogao bih još ceo roman napisati o ta dva dana, o srdačnosti organizatora, o domaćinskoj atmosferi, o celodnevnoj prisnosti svih učesnika i zato još jednom „London je London…“

Sama trka se održava u parku oko starog kanala, koji je pregrađivanjem postao jedno veliko izduženo jezero. U životu nisam video toliko pataka svih fela na jednom mestu, na hiljade. Brojni šetači ih hrane starim hlebom i sličnim. U ova dva dana bilo je prilično hladno, prvog dana -8, a u drugog -5 stepeni, na sreću bez vetra. Staza je na manjem delu bila i zaleđena. Jedan krug ima 4.2 km, dakle, trebalo je pretrčati 10 krugova. Merenje i kontrola prolaza je bila pomoću čipova.

Ideja o medalji je zaista više nego interesantna. Medalja je segmentna, znači, nakon 5 trka jednog ciklusa može se formirati jedna integralna, sastavljena od jednog prstena sa četiri ovakve medalje i jedne centralne, što se delimično može videti i na donjoj slici.

Ukratko o svom trčanju. Prvog dana sam krenuo oprezno, i zbog hladnoće, i zbog drugog maratona, ali kada sam posle petog kruga video da imam šanse da ostvarim „ono vreme što lepo zvuči“, tj. 3:59, rešio sam da to i ostvarim, a sutra neka bude štagod. U stvari, znao sam da ću sutra biti zadovoljan samim istrčavanjem, i tako je i bilo. Drugog dana nastojao sam samo ne prohodati, jer ko zna u takvom hladnom kakve bi bile posledice. I moja vremena su 3:59:08 i 4:12:40 (vidi rezultate). Odlično, tri plus, što govorio jedan moj nastavnik.

I za kraj samo da dodam, da sam izuzetno zadovoljan, što sam u ovih zadnjih 4-5 nedelja, što kažu, apsolvirao ove dvomaratone subotom i nedeljom. Kao i svemu ostalom, to je samo pitanje inspiracije, motivacije, želje, a sve je ostvarljivo ako se trči glavom.

Autor: Drago Boroja, dec.2012