Novi rekord – 4 maratona za 8 dana

I ovog vikenda su mi u planu bili dva maratona. Prvi bi bio  žilinski hamburg maraton u Slovačkoj, a drugi u Rybniku u Poljskoj. Međutim, kako nisam bio siguran da li ću uspeti vozom na vreme da stignem do Rybnika nakon maratona u Žilini, opredelio sam se samo za Rybnik.

Do Rybnika sam doputovao u subotu uveče. Tamo, u kampingu, na obali jednog jezera,  me je srdačno dočekao direktor trke Gžegož Vnuk i smestio u jednoj vikendici. U kampingu su već bili stari poznanici iz Ostravskog maratonskog kluba MK SEITL iz Češke, na čelu sa Oto Seitlom i Vladimirom Pasternakom, o kojima sam već pisao u članku „Još jedno maratonsko putešestvije PL-CZ-PL“). Obojica su u devedesetim godinama bili istaknuti maratonci, i pre svega, ultramaratonci ondašnje Čehoslovačke. Oto je sada direktor Ostravskog maratona, koji se tradicionalno održava u drugoj polovini septembra, i ovde je doneo svoju startnu kapiju i šatore..

Ovde ću odmah objasniti da je ovaj maraton u sklopu tzv. RYBOST KUPa, koji se sastoji od 12 trka raznih distanci, 6 u Rybniku, a 6 u Ostravi, i koji zajednički organizuju klubovi MK SEITL i „Energetyk“ iz Rybnika. Još jedan lep primer sportske saradnje dva kluba iz dve susedne zemlje. Pobednici Kupa na kraju ciklusa dobijaju vredne nagrade i pehare.

U vikendici igrom slučaja sam dobio sobu u kojoj je bila Barbara Gil, veteranka poljskog maratonskog trčanja sa pretrčanih 297 maratona. Ovaj maraton joj je bio 30.-ti u ovoj godini. Jedna vrlo zanimljiva osoba. Uz štrikanje, što joj je hobi, ispričala mi je, između ostalog, kako je dosad skoro svim „jubilarcima“, tj. onima koji s istrčavali neki svoj jubilarni, 100-ti, 150.-ti i slični maraton, predala prigodan štrikani ili vezeni poklon. U Poljskoj je jedno vreme bio takav zakon da su nastavnici mogli ići u penziju sa 50 godina žvota, i ona je to iskoristila, penzionisala se, zatim završila magistarske studije, i ponovo se zaposlila kao nastavnik-logoped. Spavali smo na istom kauču, ali molim vas bez insinuacija, svako u svojoj vreći za spavanje.

Maraton se održava na kružnoj valovitoj stazi, dužine 3 km. Površina je nimalo laka, jer šumski deo staze bio prekriven opalim lišćem i pretilo je spoticanje o korenje. Ostali deo je bio po tucaniku, šestouganim pločama i nimalo prijatnom kaldrmom. Međutim tih 14 krugova nisu bili teški u savlađivanju, jer se stalno nešto dešava, nekoga dostižete, drugi vas, izmenja se par reči podrške i idemo dalje. Maraton je istrčalo 56 osoba, a ostalih 38 su istrčali određen broj krugova prema svojim mogućnostima i željama (vidi rezultate).  Zanimljiva ideja Organizatora je bila, da su  svi koji završe svoju trku mogli  izvući neku od robnih nagrada. Ja sam dobio neke kozmetičke preparate i kolonjsku vodu, kojoj se obradovala moja Bernadeta. Nakon toga usledilo je presvlačenje i druženje uz kobasicu sa roštilja.

U  prvih 7-8 kruga trčao sam u nekom svom tempu koji mi je odgovarao, konkretno oko 17 minuta po krugu, tj. 5:40 / km, iskreno ne misleći o konačnom vremenu, a onda sam izračunao da bih morao održati taj tempo, ako želim ispod 4 časa. U naredna 3-4 kruga sam svesno, za svaki slučaj, nešto usporio, da bih u zadnja dva kruga pojačao tempo, i čak za dve minute stigao pre 4 časa.Ipak, lepše zvuči rezultat 3:58 nego 4:00. To najbolje i ilustruje ovaj osmeh sa foografije na cilju.

Iskreno, nisam ni planirao naredna tri maratona, u Hožovu (Chorzow) 28.nov., Žilini i Košicama, 1. i 2. dec., jer sam hteo „duži odmor od čak dve nedelje“ do dvomaratona u Bidgošču (Bydgoszcz) 8. i 9. decembra, ali kad sam u vestima čuo da od vikenda sledi pad temperature i susnežica, odlučio sam da iskoristim ovo relativno lepo vreme i istrčim ove maratone. Jednostavno osećam da nakon serije prethodnih maratona imam to u nogama, i šteta to ne iskoristiti, pogotovo što je Hožov svega na 25 km a Žilina na 140km od Tihija, gde sada živim. A kad sam već u Slovačkoj produžiću i za Košice. Kak je bal, nek je bal.

Da podsetim ovaj maraton NIC u Hožovu organizuje Aleksi Šablicki, maratonac-entuzijasta, sa svojom ženom, 6-7 puta godišnje i uglavnom utorkom ili sredom u 17 časova. To je poljska verzija slovačkih hamburg-maratona, ali se ovde plaća  startnina od nekih 1.5 evra, ali se za to ima bogata okrepna stanica. Trči se 7 krugova, plus mali dodatni startni krug u jednom ogromnom parku, koji se naziva Šljonski park kulture i zabave, u kojem ima nekoliko jezercadi, zoološki vrt, luna-park, sportske hale, velik fudbalski stadion, i što može biti zanimljivo, u kome će naredne godine biti cilj Silesia maratona sa startom u Katovicama. Planiram da organizujem putovanje naših trkača na ovaj maraton, ali o detaljima uskoro nakon prikupljenih ponuda smeštaja i prevoza.

Kao što rekoh start trke je bio u 17 časova, dakle u večernjem delu dana, ali uz solidno parkovsko osvetlenje nije bilo problema za trčanje. I u tom danu zatišja pred buru, tj. najavljenu promenu temperature, desila se ona pojava, kad se naizmenično prolazi kroz zone toplog i hladnog vazduha, a  to može da bude inspirativno, naročito kad vas miluje topli vazduh a vi znate da okolo zahlađuje kako veče odmiče. Nisam poneo Garmin, ali sam siguran da sam celu trku istrčao u jednom tempu. Rezultat 3:52:09 i novi lični rekord na ovoj stazi. Jedan od učesnika je bio i Bednar Jerzy, rekorder Poljske sa 450 maratona i 87 ultramaratona.

Na žilinskom maratonu skoro ista ekipa kao i prethodnih puta. Pridružio nam se i Petr Hrček iz Češke, kome je ovo bio 359. maraton u karijeri, i koji se polako približava trećej poziciji na rang-listi čeških „skupljača“ maratona. I ovde ukratko o mom trčanju. Ceo maraton sam pretrčao prilično lako, i sam sam se počeo čuditi kako mi to uspeva, čak sam sebe u središnjem delu trke usporavao, pobogu, treba i sutra trčati maraton. Ipak mi je na kraju bilo malo krivo zbog tog usporavanja, jer sam maraton završio u vremenu 4:01:24, i izostalo je ono što lepše zvuči 3:59…Ali i ovaj rezultat je odličan, i to mi je lični rekord na ovoj stazi. Treba dodati da smo imali sreće sa vremenom, jer je prethodni ceo dan padala susnežica, ali tokom trke je bilo i razvedravanja, kada vam sunčani zraci daju onaj lep osečaj toplote.

Popodne, naravno nakon tradicionalnog druženja uz pivo, nastavio sam putovanje prema Košicama. Uz malo peripetija našao sam jevtin smeštaj u Ubytovni „Železnica“, ul.Bajzova 14, 300m od željezničke stanice. Onima što planiraju učešće na jubilarnom 90.- om košickom maratonu u oktobru 2013. god., toplo preporučujem ovaj smeštaj za 12 evra. (e-mail: zszke@zsr.sk, tel: 00421-55-22-92-334)

Ujutro me je Jozef Ivan Tenjak, veliki prijatelj Srbije, prebacio svojim kolima na uzvišenje Furča, na mesto starta, gde se već okupilo tridesetak zaljubljenika u trčanje. Staza maratona je blago valovita, asfaltnim putem kroz šumu. Trči se 10 krugova po 4 km, plus dodatni kraći krug od 2.2 km. Bilo je prohladno, nekih 2-3 stepena, ali na sreću bez vetra, a u drugoj polovini maratona pridružio nam se i sneg, što je za mene „prirodnjaka“ i romantičara bilo kao dodatni doping, tako da sam trčao prilično raspoložen.

Međutim, pred kraj trke desilo se nešto što me je malo psihički izbacilo iz ravnoteže, i verovatno doprinelo da ne ostvarim ono vreme „što lepo zvuči“. Naime, taj kraj Košica ljudi koriste za rekreaciju i šetnju, a mnogi su i izveli svoje kućne ljubimce. U jednom momentu, još dok sam bio prilično udaljen od tog mesta, učinilo mo se kao da neki pas vuče neku prikolicu za sobom. Pomislih, što muče tog psa, a onda kad sam prišao nešto bliže, imao sam šta i da vidim. To nije bila prikolica, već u izvesnom smislu invalidska kolica. Verovatno je pas-jadničak imao neki udes, ili slično, i zadnje noge su mu bile nepokretne, i ovde postavljene na ta kolica, tako da se on kretao pomeranjem prednjih nogu, vukući za sobom ta kolica. Pored njega su šetale jedna elegantna gospođa i  jedna devojčica, koja ga u tom trenutku i mazila po glavi, i ta scena nekako mi se učinila potresnom, da su mi se u očima zaiskrile suze. Setio sam se i moje pekinezerke Lole, koju je pre desetak godina krvoločni pit-bul terijer jednog osornog mladića iz moje ulice bukvalno rastrgnuo. Ipak, uspeo sam da se priberem, i da nastavim da trčim.

Maraton sam završio u vremenu 4:03:49, prezadovoljan, skoro nimalo iscrpljen, pa sam se čak kod poznanika pravio važan rečima – šteta što i sutra negde usput nema neki maraton. (rezultati ovde)

U povratku  sneg je tako lepo padao, i mada zbog niske oblačnosti nisu se videli snežni vrhovi moćnih Visokih Tatra, ovog puta sam uživao u prvom zimskom ambijentu okolnih predela. Jedva sam čekao povratak „kući“ u Poljskoj, i da sa mojom Bernadetom podelim ogromno zadovoljstvo, zbog novog ličnog rekorda – 4 maratona za 8 dana, što je prosečno jedan maraton  SVAKI DRUGI DAN.

I naravno, kao i prethodno, i ovaj članak ću završiti sa poljskim vicem na koji su me asocirale gornje reči, SVAKI DRUGI DAN. Vic u originalu se ne odnosi na maratonce, jer mi dobro znamo da to nije tako, ali ne škodi malo šale na naš račun. Pogotovo nema veze sa mnom, kao maratoncem, i Bernadetom, koja je po struci psiholog.

Dolazi maratonac sa ženom kod psihologa i žali se na njenu seksualnu apatiju. Psiholog malo popričao sa ženom, zatim je blago zagrlio, mazeći je po kosi i delikatno ljubeći obraze, oči, uši, vrat, da bi je na kraju čvrsto pritegao u predelu dupenceta. I onda se obratio prisutnom mužu rečima: „Evo, gospodine, to je terapija za vašu ženu, i treba je primenjivati SVAKI DRUGI DAN, recimo utorkom, četvrtkom i subotom“. Na to će maratonac: „U redu, doktore, utorkom i četvrtkom mogu dolaziti sa ženom, ali subotom nikako, jer tad obično putujem na trke ili treniram sa drugarima.