Filadelfija maraton,

Gledajući kalendar maratona u SAD činilo mi se prilično glupim da svoj put na njujorški maraton završim samo sa jednim istrčanim maratonom. Želeo sam da napravim jednu vrstu maratonske turneje po Sjedinjenim Američkim Državama. Shodno tome napravio sam mali kalendar – podsetnik maratona koji se održavaju u severoistočnom delu SAD od početka oktobra do kraja novembra.  Ali nije sve išlo onako kako sam zamišljao početkom godine. Na kraju je ispalo da sam prilično kasno dobio vizu, a avionsku kartu za Njujork sam kupio za 2. novembar, samo dva dana pred trku.

Maraton u Njujorku nije ni održan zbog uragana koji je zahvatio grad i okolinu. Tako je ispalo da nisam istrčao ni jedan maraton pre njujorškog, kao ni sam njujorški maraton. Jedino sam mogao da se zadovoljim maratonima koji se održavaju posle njujorškog maratona. U kalendaru su mi delovali privlačno maratoni u Harisburgu i Filadelfiji. Harisburg je glavni grad države Pensilvanija i nalazi se na nešto više od 100 milja severozapadno od Filadelfije i maraton se održava samo nedelju dana posle njujorškog maratona – 11.novembra. Dok se maraton u Filadelfiji, najznačajnijem gradu Pensilvanije, održava 18.novembra. Harisburg sam odmah izbacio iz kombinacije zbog odlaska do samog grada, a i zbog problema zbog same trke, kao što su smeštaj dolazak na start, pa i startnine (startnine neposredno pred trku su uglavnom oko sto pa i više dolara). Znači, ostaje Filadelfija. To je maraton koji mi je bio u planu pred polazak, a još sam znao da u Filadelfiji živi moj drug iz gimnazije, pa bih ujedno mogao i da svratim kod njega i da se vidimo prvi put posle tridesetak godina.

Međutim, nije sve baš tako jednostavno. Odlazim na sajt maratona u Filadelfiji i vidim da je prijavljivanje zatvoreno. Znači, propustiću i ovaj maraton i neće biti ništa od moje američke maratonske turneje. Ali, gle čuda, organizatori su odlučili da puste još tri hiljade brojeva za maratonce koji su imali startne brojeve za njujorški maraton, naravno putem lutrije. Uz jednu malu napomenu. Za njih će umesto 125 dolara, kolika je bila startnina za poslednje prijavljivanje, startnina da bude 200 dolara, od kojih jedna polovina ide organizatoru, a druga polovina za postradale od uragana (pa i mi smo u neku ruku nastradali od posledica uragana – uplatili smo startninu, avio kartu, smeštaj i ništa od trke). Šta da se radi – kad je bal nek je bal. Popunjavam podatke preko interneta i prijavljujem se na lutriju i odlazim da lutam ulicama Njujorka do objavljivanja rezultata. Posle tri dana dobijam obaveštenje da sam izvučen i da ću trčati maraton u Filadelfiji. Pošto je smeštaj u Njujorku prilično skup, a još se nisam dogovorio sa drugom oko dolaska, rešavam da za iste pare koje bih potrošio u Njujorku skoknem na nedelju dana do Majamija. U Majamiju sam iskoristio vreme i za ‘treniranje’ – trčkaranje po plaži, a i jedan ‘ozbiljniji’ trening na jednom malom (školskom) stadionu za fudbal u samom Miami Beach-u Dogovor je pao sa jednim momkom koga sam prethodno veče upoznao u jednom kafiću. On je iz Makedonije i tu je već par godina i tu je počeo da trči. Redovno trenira i sada se sprema za ING Miami Marathon koji će se održati 27.januara 2013.godine. U razgovoru sa njim sam mu pomenuo da sam učestvovao na maratonu u Skoplju poslednje tri godine i da je sledeći početkom maja meseca. Oduševljen je i odmah planira do svoj naredni odlazak kući organizuje u vreme kada se održava i maraton i da učestvuje na njemu. Ovo zajedničko trčanje nisam želeo da propustim, iako je to bilo samo dva dana pred maraton. Posle 3-4 istrčane milje i malog odmora, poslednju milju sam pretrčao za 6:54 (kada trčiš 5 min/km milja se pređe za 8 min.). Sa nevericom sam otišao sa stadiona, ne verujući da je krug dugačak 400 metara (posle sam ustanovio da jeste).

Subota je. Letim iz Majamija za Filadelfiju. Na aerodromu me sačekuje drug i dogovaramo se da pravo odemo do mesta gde se podižu startni brojevi, pošto on stanuje na dvadesetak milja odsamog centra grada. EXPO u Filadelfiji je bio organizovan u Convention Centru u samom centru grada. To je objekat poput Sava centra u Beogradu, i jedna velika dvorana je bila namenjena za EXPO. Uzimam broj i na brzinu obilazim štandove sa opremom i enregetskom hranom i pićima. Kao i u Njujorku deo sa majicama, trenerkama i drugim stvarčicama sa oznakom Philadelphia Marathon prodaje se u posebno ograđenom delu. Razmišljam da li da uzmem nešto, ali kada sam video koliki je red na kasi odustajem. Zadovoljavam se samo sa startnim brojem, majicom (koju ću, nadam se, dobiti poštom, jer nisu imali pripremeljene za nas ‘njujorkčane’) i finišerskom medaljom (uopšte ne sumnjam da neću završiti maraton). Tako da za razliku od EXPO-a u Njujorku, gde sam se šetao satima, ovde za nekih 15-20 minuta sve obavljamo i idemo kući.

Kao što rekoh, kuća se nalazi na 20-tak milja od Filadelfije, i u drugoj državi (New Jersey). Putujemo skoro pola sata do mesta gde živi moj drug sa porodicom. U glavi mi se vrzma misao kako ću sutra na start maratona, koji je u 7 sati, a rečeno nam je da na startu budemo u 6 sati. Stižemo kući i sledi upoznavanje sa porodicom i priča jer se godinama, bolje rečeno decenijama, nismo čuli ni videli. On je čak jedno vreme trenirao atletiku u Crvenoj Zvezdi zajedno sa Dejanom Nikolićem, direktorom beogradskog maratona. Između ostalog ja pričam i o mojem trčanju i maratonima, kako je sve to počelo, kako sam poslednjih godina počeo da trčim po više maratona u toku jedne kalendarske godine. Dogovaramo se , pošto je on umoran, da me ujutru na maraton odveze njegova žena i utvrđujemo polazak oko pola šest, to znači ustajanje u 5 sati. Večera i razgovor posle večere se otegao, tako da sam na spavanje otišao posle ponoći.

Sat me je probudio u pet sati. Napolju, naravno mrak. Spremam se i odmah oblačim opremu u kojoj ću trčati. Najavili su prohladno vreme. Ovde gde sam ja smešten temperatura se se noću spustila ispod nule. Ja se odlučujem da trčim u helankama i dresu atletske reprezentacije Srbije, koji mi je Darko poklonio dan pred polazak na put, kada je definitivno rešio da odustane od odlaska u Njujork. Preko atletske majice oblačim narandžastu majicu njujorškog maratona, koja je sa dugačkim rukavima. Posle laganog doručka – sendvič sa topljenim sirom i šunkom, krećemo ka Filadelfiji. Brzo se krećemo jer su putevi prazni, skoro da nema uopšte kola. Međutim, kako se približavamo centru kola ima sve više i više. Kada smo došli blizu zone starta tu je već bila kolona kola, jer su izlazi sa glavnog puta bili zatvoreni zbog maratona. Izlazim iz kola u kojem ostavljam ranac sa odećom za presvlačenje (nisam pročitao informacije vezano za trku – tako da nisam znao gde mogu da se ostavljaju stvari) noseći samo jednu foliju da se ogrnem. Pored folije kod sebe sam imao mobilni, pakovanje energetskog želea i naravno nešto para za svaki slučaj. Kada sam izašao iz kola, posle par koraka dolazim do jednog platoa (bulevara – koji ću bolje da sagledam narednih dana) punog ljudi koji se muvaju, presvlače. Na svakom koraku su neke ograde, šatori, tu je i niz kamiona gde se ostavljau stvari. Sa leve strane se uzdiže jedna velika građevina – Muzej umetnosti (Art Museum) – koji je sada više poznat, ne po umetničkim delima koja se u njemu nalaze, već po filmu Rocky i Silvesteru Staloneu. Tako da se u podnožju stepenica koje vode do ulaza u Muzej nalazi bronzana statu glavnog lika iz filma Rocky (Rocky Balboa). Na vrhu stepenica se nalaze i njegove stope utisnute u beton. Sve ovo sam video dva dana posle kada sam obilazio grad, jer to jutro sam više bio obuzet trkom i hladnoćom. Inače znao sam da se tu nalazi njegova statua, jer na pitanje mog druga gde je start i cilj maratona, devojka koja mi je dala startni broj rekla je da su i start i cilj kod njegove statue. Kako je bilo šest sati i do starta trke sam imao skoro ceo sat krenuo sam unaokolo da razgledam zonu starta. Video sam da je sve što je vezano za maraton: start i cilj, startni boksovi, garderobe, šatori sa hranom i pićem koji će se delti na cilju, i sve to se nalazi na širokom bulevaru koji vodi od Muzeja umetnosti prema centru grada koji se naziva Franklin Parkway (po Bendžaminu Frenklinu naučniku i političaru koji je najveći deo svog života proveo u Filadelfiji) i duž koga su postavljene zastave skoro svih zemalja sveta (malo sam se bavio i zastavama, tako da sam video da od naše ex-YU je prisutna samo Slovenija, da ima nekoliko zemalja bivšeg SSSR-a i da je prisutan naš sused Albanija). Pravim nekoliko slika mobilnim telefonom. Još uvek je mrak i zbog slabe rezolucije slike baš ne ispadaju dobro. Polako počinje da se razdanjuje i približava se vreme starta i ja odlazim u boks koji je namenjen trkačima koji su dobili broj preko njujorškog maratona, ali i on je podeljen u dve grupe bržu i sporiju. Ovi boksovi se nalaze sa desne strane, dok su boksovi regularno prijavljenih trkača sa leve strane. I ovde kao i u Njujorku odmah opažam jednog momka u crveno-beloj šahovnici. Prilazim mu i upoznajemo se. Zove se Tomislav i iz Zagreba je, a već nekoliko godina živi u Njujorku. Ovde je sa još dva prijatelja koji se nalaze u jednom od boksova sa leve strane.

Nešto pred sedam sati preko zvučnika se oglašava spiker i nešto priča, ne trudim se da ga razumem, a zatim se čuje jedan ženski glas koji počinje da peva himnu SAD. Posle toga spiker još nešto govori i potom se čuo znak za start trke. Prvo startuju trkači iz zlatnog boksa, potom iz braon, pa crnog, zelenog. Puštaju i prvu grupu njujorčana, pa zatim ponovo trkače iz boksova sa leve strane. Ima mnogo trkača, ni sam ne znam koliko. Čini mi se da je bilo 27.000 hiljada prijavljenih trkača plus tri hiljade trkača sa njujorškog maratona za polumaraton i maraton. Izgleda da će nas pustiti kao poslednje. Pojavljuju se ona dva hrvata koje je Tomislav pominjao i nas dvojica im se pridružujemo i krećemo prema startu. (Vidi trasu maratona). Napokon prolazimo startnu liniju, a sat pokazuje da je u toku već 24. minut trke. Počinjemo da trčimo laganim tempom. Odmah se interesujem za vreme za koje misle da završe maraton. Odgovaraju da im je cilj da završe za oko 4 i po sata. U početku trčim sa njima i čini mi se da mi odgovara njihov ritam. Start trke je na par stotina metara od Muzeja umetnosti i Rokijeve statue i prvo se trči Franklin Parkway-om i ide se prema centru grada.

Prolazimo prvu milju i Tomislav mi govori da sm istrčali za 9:35, ali to isto vidim i na semaforu pored zastave koja označava kraj prve milje. Kasnije ću videti da na kraju svake milje je postavljena zastava i semafor sa vremenom (naravno bruto vremenom i ja moram uvek da oduzimam 24 minute). Uviđam da moram brzo da se prilagodim na merenje brzine i sa minuta po kilometru pređem na milje po kilometru, a ja nemam garmin nego običnu štopericu i da moram da se ravnam prema oznakama za milje. Računam i zakljulujem sa Tomislavom da to znači maraton za nešto više od 4 sata. Trčimo dalje i prolazimo pored Convention Center-a gde sam dan ranije podigao startni broj, trčimo kroz centar Filadelfije i završavamo i drugu milju za desetak sekundi brže. Zagrejao sam se i meni njihov tempo sve manje odgovara i polako počinjem da im se odvajam i da da trčim sam. Kako trčim sve brže počinjem da obilazim sve više trkača. Ulice u centru grada su prilično uske i trkači su prilično zgusnuti. U pojedinim situacijama nisam u stanju da se provučem izneđu dva trkača i usporavam kako bi sačekao povoljnu situaciju kada se ukaže dovoljno prostora da se provučem između dva trkača. Idem i u cik cak, pravi trkački slalom ulicama Filadelfije. U nekim situacijama se penjem na trotoar i trčim trotoarom jer tu ima malo više mesta za trčanje. U jednom trenutku čujem da neko iza leđa dovikuje “Ćao Srbija“. Okrećem se i vidim jednu devojku koja odmah zatim dodaje da je iz Makedonije. Malo usporavam i par stotina metara trčimo uporedo. Kaže mi da je iz Makedonije a da živi u Vašingtonu. Dodaje da trči maraton i da joj je ovo prvi. Pozdravljam je i nastavljam dalje mojim tempom.

Na kraju druge milje dolazimo do reke Delaware, najveće reke u SAD koja se uliva u Atlantski okean. Jedno vreme trčimo duž reke, a potom se vraćamo u centar grada i prolazimo pored City Hall-a (Gradske većnice) i upućujemo se prema prema univerzitetskom delu grada, prolazimo pored univerzitetskih zgrada, ali i pored privatnih kuća u kojima žive studenti u  bratstvima i sestrinstvima – nama dobro znanim iz američkih filmova. Iz univerzitetske četvrti ulazi se u Fairmount park i prolazimo pored Zoološkog vrta. Završena je i deveta milja. Kako sam ubrzao i prosečna brzina mi je spala na 8:20 po milji, što znači ako tako nastavim završavam maraton za 3:38. Iako su okrepe na svake dve milje ja na prve dve tri nisam ništa uzieo, ali zatim gledam da ne propustim i gledam da uzmem Gatorade, a ne običnu vodu. Pred okrepama sa Gatorade-om i vodom vidim volontere koji dodaju trkačima nešto iz kartonskih kutija. U prvi mah nisam shvatio o čemu se radi, ali sledeći put prilazim i uzimam. Shvatam da ti ljudi dele energetske gelove. Tako da prvi gel uzimam negde oko 11-12 milje. Smišljam plan za preostali deo trke. Gel koji dele ću uvek da uzmem, naravno i više komada, ali ga neću uvek pojesti, nego ću ga sačuvati za kasnije kada mi zatreba.

U parku se okrećemo i trčimo nazad obalom, ali ovaj put druge, manje reke po imenu Schuylkill.  Prelazimo most i dolazimo opet do Muzeja umetnosti i Rokijeve statue i zaokrećemo levo, dok polumaratonci skreću desno i ostaje im još nešto više od 100 metara do cilja. Prolaz na polumaratonu mi je 1:49:06 i što predstavlja neko moje prosečno vreme. Ali zato drugu polovinu uglavnom prelazim za minimum 20 minuta sporije. Temperatura se malo podigla, ali je i dalje prohladno. Ja i dalje trčim u rukavicama i ne nameravam da ih skinem, iako se duž staze vidi mnogo bačenih rukavica ali i majici, dukseva, kapa. Sada trčimo ulicom koja se zove Kelly drive i proteže se sa druge strane reke Schuykill. Prvi deo je okružen zelenilom dok drugi deo ulazi u jedan kvart Filadelfije po imenu Manayunk, gde se okrećemo i vraćamo se prema cilju istim putem. I ovde kao i na prethodnim delovima staze ima publike koja uzvicima bodri trkače. Negde ih ima više, negde manje, ali skoro da nema dela staze bez publike.

Na 1-1,5 km od okreta nailazim na okrepnu stanicu, koja je nešto manju i drugačija od drugih, i ‘volonteri’ na toj okrepi nemaju karakteristične majice, a i plastične čaše su drugačije. Protrčavajući pored njih čujem kako pitaju ko hoće okrepu-pivo. Iako sam ih već pretrčao kada sam shvatio o čemu se radi ja ipak zastajem i vraćam se par koraka unszad i uzimam jednu čašu i ispijam je. U povratku odlučujem da preskočim ovu okrepu da ne bih rizikovao, jer je do cilja ostalo još oko pet milja.

Na završetku trećeg sata imam pretrčanih 34 km što mi se nije skoro dešavalo. Umoran sam, ali ne preterano. Za svaki slučaj gutam gelove više nego ranije na trkama. Možda su ova pakovanja i nešto manja. Siguran sam da ću da idem ispod četiri sata, samo je pitanje koliko i da li može ispod ličnog. Odlučan sam u tome da pokušam da svaku sledeću milju istrčim za manje od devet minuta što mi i uspeva. Stalno u glavi preračunavam i smeškam se. Ovo će biti novi lični. Samo je pitanje za koliko će biti oboren. Plan mi uspeva, iako malo i hodam svaku milju prelazim za manje od devet minuta muzej je sve bliži i bliži. Navijanje je sve bučnije. Ostaje još par stotina metara. Ako se ranije nisam trkao sa sekundama, sada je svaka sekunda bitna i sada da tako kažem lagano trčanje prelazi u sprint. Utrčavam u cilj sa podignutim rukama a u ušima mi odzvanja muzika iz filma ‘Rocky’. Nije da mi se priviđa nego stvarno preko zvučnika se non stop vrti ‘soundtrack’ iz filma. Čak i tokom trke na nekoliko mesta je bilo muzike gde su se povremeno čuli i taktovi iz Staloneovog filma. Gledam na štopericu i vidim da je lični je pomeren za desetak minuta, ali koliko tačno znaće se kada se objave rezultati na internetu. Osećanje zadovoljstva povremeno zamenjuje žal što rezultat ne počinje sa 3:3… jer to danas nije bilo nedostižno. Ostajem još par minuta kod cilja, a zatim produžujem dalje gde dobijam foliju da se ogrnem, potom medalju i stajem u red za jelo – malo voća, voda, grisini, sok i vruća klot-bez rezanaca pileća supa. Sedam na ivicu trotoara da se odmorim i da nešto od dobijene hrane i pića pojedem i popijem. Pošto mi je hladno oblačim majicu njujorškog maratona preko dresa i ogrćem se folijom. Počinjem da uništavam hranu koju sam dobio. Do mene sa mukom se savija i seda jedan trkač. Počinjemo razgovor i posle par rečenica me pita odakle sam. Ja mu odgovaram da sam iz Srbije. A on će meni na to: “Pa ima vas više trkača iz Srbije, video sam jednog sa majicom na kojoj je pisalo Srbija.“ Sa smeškom mu odgovaram da  sam to ja bio sa dresom Srbije i pokazujem mu dres. Još malo ostajem u zoni cilja, a zatim hitam do mesta gde sam se dogovorio sa mojim ljubaznim domaćinima da me pokupe i vrate njihovoj kući.

Istrčan je još jedan maraton. Pun sam utisaka i ispunjen zadovoljstvom zbog novog ličnog rekorda. Željno iščekujem rezultate maratona da bih video zvanično vreme. Tek sutradan uspevam da vidim rezultate. Verovatno su rezultati bili dostupni brže, ali ja nisam dobro tražio. Preko jedanaest hiljada ljudi je istrčalo maraton i približno toliko je istrčalo i polumaraton, a moje vreme je okruglo 1:42:00. Malo je nedostajalo da bude 1:41 ili čak 1:39, ali šta je tu je. Gledam imena svih trkača koji su završili maraton i vidim da je skoro polovina žena. Stranaca je malo, kada mislim na strance to se odnosi na trkače kod kojih pored imena ne stoji i naziv jedne od američkih ili kanadskih država i njih je bilo jedno tridesetak. Tokom trke sam primetio veći broj meksikanaca i po nekog kolumbijca. Maraton u Njujorku je taj koji privlači strane trkače, možda i maratoni u Čikagu i Bostonu, ali na svim ostalim trče samo amerikanci i kanađani.

Posle ovog neobičnog iskustva uviđam kako je velika razlika između trkača u Americi i kod nas. Ispada da su naši trkači razmaženi. Ako je start pre deset sati to je za nas rano i tada nas se okupi nekoliko desetina, a ovde, uz mnogo veće startnine, u sedam sati se okupi masa od preko dvadeset hiljada trkača. Start maratona u Majamiju, koji će se održati 27.januara, zakazan je za šest sati ujutro, a startnine idu od 90 USD kod najranijeg prijavljivanja do 140 USD pred samu trku.

Zatim ovde je procentualno u odnosu na broj trkača mnogo veći broj žena koji trče. Tokom trke mi se činilo ponekad da ima više žena nego muškaraca. U maratonskoj trci od 11.634 finišera žena je bilo 5.169 ili u procentima 44,43%, dok je u polumaratonu od 10.918 finišera žena bilo 6.797 ili u procentima 62,24%.

I na kraju odnos ostalih ljudi je drugačiji. Iako je trka startovala u nedelju u sedam sati izjutra na ulicama je bilo mnogo ljudi koji su navijali i bodrili maratonce. Naravno da među tim ljudima ima ljudi bliskih trkačima, ali ima i onih drugih i svi oni bodre trkače na stazi od 21 ili 42 km (13 ili 26 milja). Kada se samo  prisetim svih mojih maratona, i mogu na prste da izbrojim one gde me je neko pratio ili izašao da navija. Na maratonima u Beogradu sam viđao neke prijatelje ili rođake pored trase maratona, ali oni su se tu slučajno našli odlazeći na pijacu …

Philadelphia Marathon je završen i ja posle dana odmora i prelistavanja rezultata, narednog dana odlazim na ‘poprište bitke’ tj dolazim do muzeja i Rokijeve statue, do bulevara gde je bila smeštena kapija starta – cilja i sva ostala logistika. Sve je uklonjeno i ništa ne ukazuje na to da je tu pre manje od 48 sati održan maraton. Jedino su u blizini muzeja nikle tribine i šatori zbog parada koja će se održati za dva dana na Thanksgiving Day.

Evo malo i statistike:

Srecko Micic     #41698

Belgrade

Age: 54 Gender: M

Distance              MAR

Clock Time          03:46:38

Chip Time           03:42:00

Overall Place     2878 / 11635

Division Place    143 / 532

Pace                      0:08:28

Rank Gender     2189

Split10K               00:52:03

Splithalf               01:49:06

Split30K               02:36:05

Autor: Srećko Mićić, Filadelfija, 28.11.2012