Posle tri godine bezuspešnog prijavljivanja, putem lutrije, za najčuveniji maraton i maraton sa najvećim brojem finišera – ING New York City Marathon, došla je i 2012. godina, četvrta godina, koja je značila i automatsko dobijanje startnog broja. Kako je moj rezon trčanja takav da ne uključuje redovno treniranje i jurnjavu za rezultatima, te stoga nisam ni jurio kvalifikacionu normu za Njujork. Znao sam da, ako i ne dobijem startni broj na lutriji, četvrte godine sigurno dobijam. Posle prijavljivanja, odmah sam dobio obaveštenje sa kodom i startnim brojem. Ali činjenica da sam dobio to obaveštenje i uplatiostartninu od približno 350 američkih dolara nije značilo i siguran odlazak u Njujork. Trebala je da se savlada i još jedna prepreka – dobijanje američke vize. Planirao sam da apliciram za vizu jedno mesec dana pred trku, ali je na kraju ispalo da sam intervju u ambasadi zakazao polovinom oktobra, odmah posle maratona u Novom Sadu. Odlazim u američku ambasadu – konzulat i posle kratkog čekanja proziva me službenik konzulata, crnac i na odličnom srpskom započe da me ispituje:
Službenik: Razlog vašeg putovanja ?
Ja: Hoću da idem da trčim maraton u Njujorku.
Službenik: Gde ste saznali za taj maraton ?
Ja (sa značajnim smeškom na licu): Pa to je najveći maraton na svetu !?!
I posle još nekoliko kraćih pitanja saopštava mi da mi je viza odobrena. Izlazim iz ambasade sav srećan. Napokon će mi se ispuniti želja da istrčim maraton u Njujorku, maraton sa najvećim brojem finišera, u ambijentu koji nigde ne može da se vidi – sa tolikim brojem ljudi tj. navijača koji bodre trkače duž staze. Verujem da to nije samo moja želja, več želja na hiljade i hiljade trkača širom sveta – da se istrči maraton u Njujorku. Iako je situacija sa parama sve teža, kako u Srbiji tako i u mom novčaniku, odlučan sam u tome da otputujem na maraton u Njujorku pa šta košta da košta. Do trke je ostalo još manje od dve nedelje i ostaje da se sredi još par sitnih formalnosti: kupovina avionske karte, putno osiguranje, smeštaj u Njujorku.
Preko fejsbuka saznajem imena još tri osobe koje imaju startni broj za njujorški maraton: Ema – novopečena maratonka, koja je prošle godine u Firenci za opkladu istrčala svoj prvi maraton, Srđan – Sedmi vrh, koji je sa još četiri druga biciklima obišao sedam najviših planinskih vrhova Srbije i Darko, koji je prošle godine istrčao tri maratona, od kojih i maraton u Rio de Žaneiru u julu mesecu, boraveći tamo zajedno sa reprezentacijom Vojske Srbije koja je učestvovala na vojnom takmičenju (Military World Games). Ubrzo sam shvatio da sam sa Srđanom i Darkom, na maratonu u Novom Sadu, uporedo trčao nekoliko kilometara, a da sam sa Darkom i prijatelj na fejsbuku. Počela su dogovaranja i par zajedničkih treninga na Dunavskom keju kod bazena. Čak sam u razgovoru sa Darkom izrazio želju da u Njujorku trčim, bez obzira na temperaturu, u dresu atletske reprezentacije Srbije i da imam nameru da odem do Saveza da im tražim atletsku majicu. Darko se odmah ponudio da on to uradi i uzme za svu trojicu atletske dresove naše reprezentacije, jer zna ljude …
Polako se spremam na put, a iz Amerike stižu informacije kako se Njujorku približava uragan po imenu Sendi (Sandy). Ne obazirem se na te informacije o uraganu, jer mene očekuje još jedna trka pre puta za Njujork. U oktobru sam već istrčao dva maratona, jer posle zagrevanja na Sri Chinmoy ultramaratonu na šest sati, poslednjeg vikenda u septembru, i pretrčanih 48 km, prvi vikend u oktobru je bio rezervisan za Budimpeštu, a sledeći vikend za Novi Sad. Oba maratona su istrčana se nešto slabijim rezultatima od očekivanih (prvi za 4:12 i drugi za 4:13). Zatim je usledio interesantan put za Tiranu i razočarenje, jer zbog slabe organizacije trkači su tokom trke pogrešno bili usmereni, tako da skoro niko nije istrčao celu trasu maratona, več nekih 6-7 km manje. Ja sam pretrčao oko 35-36 km, ali od toga samo dvadesetak km po trasi maratona. Tako da poslednji vikend pred trku u Njujorku provodim u Podgorici i ne razmišljam o Njujorku i pretećem uraganu. Jedino što radim, a ima veze sa Njujorkom je moje ‘hvalisanje’ kako ću naredni vikend da trčim maraton u Njujorku. Podgorički maraton završavam u pristojnom vremenu od 4:01:26 uprkos neprijatnim vremenskim uslovima. Pored vode na okrepnim stanicama, ista nam je stizala i sa neba, nekada u vidu slabe kiše, a nekada u vidu dobrih pljuskova. Ne treba da govorim da su mi patike bile mokre tj dobro natopljene vodom još od samog starta.
Povratak iz Podgorice se skoro poklopio i sa dolaskom uragana do Njujorka. Na vestima slušam izveštaje iz Njujorka. Govori se o desetinama ljudi koji su nastradali od naleta uragana, o mnogim delovima grada koji su ostali bez struje, o potopljenim linijama metro… Međutim u sredu gradonačelnik Njujorka izlazi sa saopštenjem da će se maraton sigurno održati. Bez obzira na žrtve i veliku štetu i dalje stižu uveravanja od strane gradonačelnika i NYRR kluba da će se maraton održati i ja nisam u dilemi putovati ili ne. Napokon je došao i petak – 02.11.12. dan kada letim za Njujork. Iako sam ranije imao želju da otputujem mnogo ranije za SAD i da možda pre Njujorka istrčim još koji maraton, na kraju je ispalo da u Njujork stižem samo dan i po pre trke. Ostavio sam na stranu tj. nisam se obazirao i na veliku razliku u vremenu i na ‘jet lag sindrom’. Znao sam da velika razlika u vremenu može da utiče na čovekovu fizičku aktivnost, ali do pred sam polazak na put nisam čuo za taj termin i tek za pisanje ovog teksta sam proverio i kako se na engleskom piše. Dešavalo mi se mnogo puta da se nisam dovoljno odmorio i naspavao pred trku: Zagreb – noć provedena u vozu i pravo iz voza na martaton, Plitvice – putovanje autobusom noću iz Beograda i pravo na trku, Solun – polazak u 3 sata noću iz Skoplja i dolazak na start … i još mnog puta samo par sati spavanja pred trku …
Letim Lufthansom iz Beograda preko Frankfurta za Njujork. Prvi deo leta prolazi bez problema.
U Frankfurtu vrlo brzo trebam da uhvatim avion do Njujorka. Sledi još jedna sigurnosna kontrola za putnike koji lete za SAD. Kontrola u Beogradu je mačiji kašalj za ove kontrole u Evropi i Americi (od sada nosim pored kaiša i kanap za pantalone – farmerke, kako mi iste ne bi spale tokom kontrole i skidanja kaiša. U avionu vidim grupu Italijana i saznajem da i oni idu na maraton. Iza mene sedi jedan par i tokom leta pričaju o trčanju, devojka čak izuva i pokazuje svoje patike za trčanje (BROOKS). Kasnije saznajem da je ona Francuskinja, a muškarac pored nje Mađar koji je dugoprugaški trener i da je došao zbog maratona. Posle par sati pretežno dosadnog leta, jer ekran na sedištu ispred mene nije radio i nisam mogao da gledam filmove, slećemo u Njujork. Uključujem mobilni i proveravam da li ima šta novo. Pristigla mi je poruka od sestre u kojoj je pisalo: “Maraton je otkazan“. Zbunjen sam. Prva pomisao mi je da sestra zbija šale sa mnom. Ali kako treba da pokupim svoje stvari i da izađem iz aviona ne mislim puno na to. Moram da gledam kako i kuda da idem dalje. Gledam natpise i stižem do dela aerodroma gde je pasoška kontrola. Pored mog aviona sletelo je još izgleda par aviona i napravio se veliki red. Sa tavanice visi nekoliko ekrana i na njima idu vesti. Ne čuje se ništa, ali se jasno vidi tekst koji ide ispod slike: NYC MARATHON IS CANCELLED. Ne verujem svojim očima. Posle toliko godina iščekivanja, posle strepnje da li ću dobiti vizu i posle tolikog puta, uz silne potrošene pare, nalazim se na JFK, jednom od nekoliko njujorških aerodroma sa saznanjem da je maraton otkazan, ne odložen ili da je trasa izmenjena, nego otkazan. Mešaju se razna osećanja, ali jedno preovladava – bes. Zar je moralo sve tako da ispadne, zar je Bloomberg – gradonačelnik Njujorka morao baš u petak popodne da donese takvu odluku. To je moralo ranije da se uradi. Jasno je da je dosta ljudi nastradalo, da delovi grada gde treba da se trči nemaju struje, da na hiljade policajaca i volontera koji bi trebalo da obezbeđuju i pomažu maratonsku trku imaju mnogo pametnija posla da rade. Ali je trebalo misliti i na hiljade trkača i njihovih pratilaca koji su došli u Njujork na maraton iz svih krajeva SAD i ostalog sveta. Prošle godine je bilo preko 4.000 trkača iz Italije, a bili su druga nacija posle Francuza. Znači moglo je biti skoro devet hiljada trkača samo iz Francske i Italije plus njihovi pratioci. Čekam u redu za pasošku kontrolu i razmišljam šta dalje – jedino mi preostaje da sutradan odem na EXPO i tamo se raspitam u vezi maratona, a dalje ćemo da vidimo. Posle tri sata čekanja prolazim i pasošku kontrolu. Za neupućene, čak i tu mogu da odluče da te ne puste u SAD i da te prvim avionom pošalju odakle si došao. Meni se to nije desilo i ubrzo se ukrcavam u taksi koji me odvodi do hostela koji se nalazi dva bloka zgrada od Central Parka u kojem se i nalazi cilj maratona. Sam hostel je smešten u jednoj lepoj velikoj kući na Amsterdam aveniji koja je prva paralelna ulica sa čuvenim Brodvejom. Nemam izbora i odmah odlazim na spavanje, da ne spominjem u kakvom raspoloženju. Pred polazak sam planirao da budem zajedno u Njujorku sa Darkom i njegovim prijateljem. Da iznajmimo sobu za nas trojicu na nedelju dana. Međutim, Darko u poslednjem trenutku odlučuje da ne putuje, tako da mi je preostalo da sam nađem smeštaj i da obilazim Njujork.
Subota. Dan predviđen za odlazak na EXPO i podizanje startnog broja. Ustajem, pijem kafu u baru u okviru hostela i krećem peške do mesta gde se nalazi EXPO. Na karti sam proverio gde se nalazi i zaključujem da može da se stigne i peške, ali nemam predstavu koliko će mi vremena za to trebati. Posle sat vremena pešačenja stižem do jednog izložbenog kompleksa gde je smešten EXPO njujorkškog maratona. Ulazim i vidim niz sa štandovima gde se dele startni brojevi – za maraton koji se neće održati ?!? Odlazim do pulta za informacije i pitam čemu brojevi kada je maraton otkazan. Odgovaraju mi da mogu a i da ne moram da uzmem broj – možete da uzmete za ‘uspomenu’ , i da će mi poslati dalje obaveštenje putem mejla. Odlučujem se da uzmem startni broj i narandžastu majicu njujorkškog maratona i zatim prelazim u deo EXPO-a gde se prodaju Ascics-ova prigodna oprema sa logom maratona. Organizatori su rešili da se poslednjeg dana, kada je već odlučeno da se maraton otkaže, ta prigodna oprema prodaje sa popustom od 50%. Ne otkazuje se njujorški maraton često, pa i ovi suveniri imaju i imaće posebnu vrednost, te sam ovaj deo EXPO-a napustio sa prilično suvenira nepostojećeg maratona. Drugi deo EXPA – nije bio nešto veliki, skoro iste veličine kao i oni u Parizu ili Barceloni. Tu sam ostao do zatvaranja, šetajući se između štandova sa opremom, raznim energetskim napicima, gelovima i tablama. Tu sam se pošteno najeo i napio – nagomilao potrebnu energiju za naredni dan – kako se kasnije ispostavilo – i veoma potrebnu.
Vraćam se u hostel i uključujem kompjuter. Proveravam poštu, novosti, fejsbuk. Odjednom mi se pojavljuje na fejsbuku stranica – Run anyway NYC Marathon 11/04/12 in Central Park – čitam dalje i saznajem da je jedan trkač predložio da se u Central parku ipak trči u nedelju 04.novembra – i to jedna neoficijelna trka – maraton i da je pozvao trkače da se okupe u 8 sati, a da trka počne u 9 sati. Staza je kružna i dužine je 6 milja, tako da bi trebalo da se istrče četiri kruga plus 2,2 a pomenutoj fejsbook stranici je i prikazana slika Central parka sa startom i ciljem trke. Vrlo malo mi treba da odlučim da ipak odem sutradan u park. To je na dva koraka od hostela i neće mi predstavljati problem da odem do zbornog mesta.
Ujutru ustajem, čini mi se sa malim zakašnjenjem, brzo se spremam, i zaključujem da moj komšija, Nemac koji je spavao ispod mene, isto ide na pomenutu trku u Central parku. Dogovaramo se da zajedno krenemo, ali dolazi do nesporazuma i ja ga ne nalazim u holu hostela. Međutim, tu je jedna grupica od jednog muškarca i tri žene i vidi se da su trkači. Ja se pridružujem njima i krećem u pravcu central parka. Troje njih priča španski, a jedna žena engleski. U razgovoru saznajem da je ona iz Harisburga, glavnog grada Pensilvanije, gde se naredne nedelje održava maraton. Nešto mi je čudno, svi su nekako ležerni, a po mom satu mi kasnimo i skoro je već 9 sati.
Uzimamo metro i idemo par stanica. Stigli smo. Tek sada shvatam da smo stigli na vreme. Tek koji minut posle 8 sati, jer prethodne noći se pomerilo vreme za jedan sat unazad. Jeste da sam to negde video, ali ujutru kada sam se probudio ja sam to izgubio iz vida.
Grupu iz hostela gubim iz vida, i počinjem sam da se muvam po delu parka ispred tribina gde se nalazi cilj maratona. Velika je gužva. Dosta trkača je u narandžastim majcima maratona. Prolazeći pored grupica trkača ugledao sam i tri trkača u karakterističnim crveno belim majicama. Prilazim im i pozdravljamo se. U tom trenutku nam prilazi jedna žena sa mikrofonom i intervjuiše nas i dovodi svog fotografa koji nas slika. Oni kreću na zagrevanje a ja nastavljam svoje lutanje. I gle čuda, u toj gužvi nailazim na Srđana i Emu sa njihovim pratiocima. Upoznajemo se zvanično, razmenjujemo utiske i dogovaramo se koliko ćemo da trčimo. Pošto nije zvanična trka, svako je mogao sam da odluči koliko će da trči. Ja sam nisam ni razmišljao o tome unapred. Pao je dogovor da idemo jedan krug svi troje lagano zbog Eme, a posle ćemo da vidimo. Tako smo i istrčali 6 milja za nešto više od sat vremena. Napravili smo malu pauzu radi daljeg dogovora i pozdravili smo se sa Emom koja nas je napustila. Srđan i ja smo krenuli u drugi krug bržim i tempo nam se kretao oko 5 min/km. Kružna staza u Central parku po kojoj smo trčali bila je preplavljena trkačima. Bilo je onih koji su trčali sporije od nas, a bilo je onih koji su trčali i brže od nas. A bilo je onih koji su trčali u smeru obrunutom od našeg. Pored staze bilo je ljudi koji su navijali i bodrili trkače. Verovatno su to bili prijatelji i rodbina trkača. Međutim bilo je mesta na stazi gde su bili ljudi koji su dodavali vodu, pa i neku drugu okrepu trkačima. Srđan i ja za ova dva kruga koja smo pretrčali nismo ništa usput uzimali, osim na pauzi između dva kruga po malo gatorade-a ili slično.
Posle drugog kruga i Srđan me je napustio, te sam ostao sam i malo umoran od malo jačeg tempa, tako da sam rešio da prekinem i sednem na tribine malo da posmatram ljude oko sebe i da se gušterišem na suncu.
Iako dva kruga oko Central parka nisu malo, nešto malo manje od polumaratona, nešto mi nije dalo mira, da kada sam već došao u Njujork, i kada je organizovana ova nezvanična trka, da ipak ne istrčim celu maratansku distancu. Sišao sam sa tribina na stazu i krenuo da istrčim još dva kruga od po 6 milja i još 2,2 milje. Nema druge, u Americi morate da se odmah preorjentišete na milje. Pored oni silnih energetskih napitaka i energetskih žele bombica sa EXPO-a nedostajalo mi je još energije kako bih istrčao svih 42 kilometra, pa kada sam naleteo na uličnog prodavca sa kolicima uzeo sam jedan hot dog i koka kolu. Ovo je malo neuobičajena okrepa – ali sve ovo je nešto posebno i novo.
I posle otprilike 5 i po sati od početka trčanja moj ‘njujorški maraton’ se završio. Ipak sam istrčao njujorški maraton, iako ne onaj pravi. Malo sam osetio one atmosfere, onog navijanja koja se retko sreće u Evropi, a pogotovo ne kod nas u Srbiji. Trčao sam po Central parku, gde se inače trče poslednje dve milje njujorškog maratona. I na kraju se slikam pored spomenika – statue Freda Lebow-a osnivača njujorškog maratona, koja se pred maratonsku trku donosi sa svog stalnog mesta i postavlja pored ciljne linije maratona.
Napuštam Central park i upućujem se peške prema hostelu. Suce je zašlo i postaje mi sve hladnije. Idem žurnim korakom razmišljajući šta dalje. Došao sam ovde na maraton koji nije održan i vratiti se odmah kući bi značilo veliki skok u prazno. Za nedelju dana je maraton u Harissburgu, glavnom gradu Pensilvanije, a za dve nedelje je maraton u Filadelfiji …
Autor: Srećko Mićić, Njujork, 26.11.2012
1 komentar
SREĆKO, baš nisi imao SREĆE!!!