DRUGI put DVA maratona za DVA dana

Uoči vikenda 10.-11. novembra 2012,  lomio sam se između dve opcije, dvo-maratona u Bidgošču u Poljskoj, ili dva „hamburg“ maratona u Slovačkoj. Preovladao je finansijko-praktični momenat. Do Bidgošča treba putovati skoro 600 km i još dati 25 evra za startninu, a Žilina i Spišska Nova Ves su na 150, odnosno 300 km, nema startnina, a imam i ljubazan poziv od Simon Aleksandra, zvanog  Šano, slovačkog „kralja“ maratonskog trčanja, da prenoćim kod njega. Druga praktična stvar – ako posle prvog maratona ne pođe po planu, mogu se lako vratiti „kući“, u Poljsku.

I tako obreo sam se kod Šana, koji me je dočekao  svojevrsnom pasta-parti u vidu tradicionalnog nacionalnog jela zvanog haluški, čija receptura ukratko izgleda ovako – ukuvati u kipućoj vodi sitne rezance od testa od brašna i rendanog krompira, procediti, dodati ovčji sir i pavlaku, i preliti uprženom iseckanom „hamburškom“ slaninom, a kojom drugom. Ukratko, mmmmm. Zatim nam se pridružila i Eva Zejdlova, 64-godišnja maratonka, kojoj niko sigurno ne bi dao ni 50 godina, a koja još uvek trči maratone debelo ispod 4 sata. Nije sramota priznati, da sam s njima prvi put u životu jeo egzotično voće, ako se ne varam, zove se PAMELO, nešto kao grejpfrut, ali za moj ukus mnogo lepše.

Već sam u nekoliko navrata na ovoj strani bloga pisao o žilinskom hamburgu, tako da ne bih ništa posebno dodao. Jedino bih preneo zanimljivo zapažanje slovačkih maratonaca, da se na ovom maratonu održao SAMIT tri „kralja“ trčanja – Simon, „kralj“ Slovačke sa 685 maratona, Ježi Bžezina, „kralj“ Češke sa 562 maratona, i moje skromno „visočanstvo“ sa 201 maratonom. Taj SAMIT je ovekovečio  Kriško Miroslav, jedna izuzetna lucidna osoba, (o kome sam takođe već pisao) u svom svakodnevnom, baš svakodnevnom  dnevniku na svom sajtu www.42195.sk  na stranici SPRAVY. Fotografija je uslikana ispred spomenika Ljudevitu Šturu, ocu savremenog slovačkog pravopisa, čija desna ruka, simbolično opisuje nas trojicu.

Rezultatom 4:05:28 sam izuzetno zadovoljan, i to mi je najbolje vreme na ovoj stazi u prethodna 4 žilinska „hamburga“ (vidi rezultate).

Posle maratona,  nastavljam putovanje prema Spišskoj Novoj Vesi. Usput se divim veličanstvenih vrhovima Visokih Tatra, koje sam dosad imao prilike da gledam samo sa poljske strane.

Po dolasku u Spišsku Novu Ves odlučujem se da do susednog Smižana, gde imam prenoćište, odem peške, iako ima nekih 2,5-3 km. Iz iskustva znam da će mi pešačenje dobro doći kao prirodni način oporavka posle tek završenog maratona. Slično sam postupio i u Žilini, gde sam posle maratona i tradicionalnog druženja uz pivo, odpešačio nekih 2 km do Željezničke stanice. U motelu, ili kako kažu Slovaci, u penzionu „Maria“, nailazim na dodatnu srdačnost, nakon što sam u spontanoj konverzaciji spomenuo da sam došao na maraton. Čak mi je vlasnica Maria ljubazno ponudila da me svojim kolima odbaci rano ujutro na mesto starta u čuvenom Nacionalnom parku Slovački raj, zbog kojeg ću narednog puta doći bar dan ranije.  U elegantnoj sobi, na kraju tuširanja, primenio sam još jedan način oporavka umornih nogu, naizmeničnim tuširanjem toplo-hladnom vodom.

Ujutro me je vlasnica Maria prebacila do starta, gde su već čekali stari poznanici sa maratona u Slovačkoj. Grupa mala, ali odabrana.

Moram naglasiti da sam se pribojavao ovog drugog maratona, pogotovo znajući konfiguraciju staze. Naime, prvi kilometar je blago valovit, zatim 1,5 km uspona sa prosečnim nagibom 7%, a dalje do okreta na 5,28 km je nizbrdica sa nekih 4% nagiba, i zatim istim putem nazad i sve to 4 puta. Sve u svemu nimalo laka staza, naročito za nekog, ko ima umorne noge. I zaista  prvi 2,5 km su mi bili teški-preteški, teško sam disao, ali sam se uporno držao cele grupe maratonaca, znajući da ako već tad prohodam, tako će verovatno biti i tokom cele trke. Dobro sam postupio, i kada je krenula nizbrdica sve se vratilo u normalu i postalo daleko optimističnije. Oni koji me znaju, mogu potvrditi sa kojom lakoćom trčim na nizbrdicama. Neki „pakosnici“ bi sada mogli citirati staru kinesku poslovicu „i g…o se nazbrdici kotrlja“. Dobro, neka bude i tako, važno je da se kotrlja, i bolje biti i to nego neki pr…v.

U toj izuzetno lepoj prirodi, sa brojnim potocima, veličanstvenom borovom šumom, daljnje trčanje je bilo sve lakše i lakše, sve do momenta, kada me je u četvrtom krugu u 2-3 navrata hvatao kratkotrajni grč u levom listu noge. Tad sam primenjivao moju oprobanu metodu – odmah stanem, 20-30 sekundi masiram bolno mesto, hodam nekih 50-100 m i tek onda nastavljam sa trčanjem. I tako, potpuno zadovoljan završavam maraton za 4:15:31 (vidi rezultate), pola sata manje od očekivanog. Na kraju druženje, naravno uz pivo.

U povratku ponovo uživam u Tatrima, okupanim zracima zalazećeg Sunca, a u mislima sam već u narednom vikendu i maratonima u Žilini i Trenčinskim Teplicama.

I tako DRUGI put sam istrčao DVA maratona. Ove cifre nemaju nikakve veze sa ciframa u narednom vicu, kojeg sa nedavno čuo u Poljskoj, ali toliko mi se dopao da ga moram  podeliti sa vama.

Koliko puta se u životu stidi žena i muškarac?

Žena, kao osećajnije biće, pet puta:

PRVI put, kad je PRVI put …

DRUGI put, kad je PRVI  put  sa mužom

TREĆI put, kad je PRVI put sa ljubavnikom

ČETVRTI put, kad je PRVI puti zbog interesa

PETI put. kad PRVI put plaća za to

A muškarac se stidi samo dva puta:

PRVI put, kad ne može DRUGI put

DRUGI put, kad ne može PRVI put.

Autor: Drago Boroja, 14.11.2012