Beleška s’puta: podgorički maraton 2012.

Uživanje počinje već na  zbornom mestu „Sava centar“ u Beogradu.  Pridošli se pozdravljaju. Imam utisak da se radi o velikoj familiji. Skoro se svi poznaju. ljubitelji ovoga sporta nemaju barijere. Oseća se prisnost.  Za mene, do sada, nema poznatih. Prvi put u Srbiji učestvujem  u grupnom putovanju. Autobus iz Novog Sada stiže i uskoro, sa nama pridošlim, nastavlja put u pravcu Podgorice.

Naš verni „pratilac“. (foto m.batić)

Na parkiralištu Sava Centra upoznajem Dragu Boroja, kome će predstojeće takmičenje u Podgorici biti jubilarni,  200-ti, i slovima; DVESTOTI- MARATON.

U autobusu slušam po neke odlomke iz priča o predhodnim takmičenjima, čuju se saveti iskusnijih. Neki već lagano tonu u san. Ima nas iz raznih zemalja. Jezičnih barijera nema. Sportisti imaju svoj jezik. U mom redu sa desne strane negde oko Čačka pristiže Ana sa ličnim trenerom. Ponovo slede saveti. Vodi se diskusije oko mogućeg Aninog vremena  od 2:36… (Jeftićka, ceni se, biće 2:37…) Trener je uzdržan i samo potvrdno klima glavom na svaku sugestijiu ali se ne izražava. Ana potvrdjuje svoju spremnost za poželjno vreme, ali napominje da je u zadnje vreme istrčala puno trka i da je premor jednostavno tu.. Oči joj svetle, dobro je motivisana….

Pored mene sedi kolega Crnogorac iz Subotice (Radulović Radovan, prim. red.). Ne bih ga spominjao da se nije nešto neobično desilo. Prilazeći graničnom prelazu ustanovi da mesto lične karte ima samo vozačku dozvolu. Na granici, po zahtevu carinika, morao je da izadje…

Na njegovo mesto dalazi mladi imenjak Marko. Interesantan mladić, vrlo intelegentan! Svoju skolonost prema trčanju otkrio je nakon jedne teške saobraćajne nesreće. Za vreme rehabilitacije, plivanja na moru i trčanja kao terapije, spoznaje svoju izdržljivost i naravno radja se ideja o ultra-maratonu. Trči u novim patikama. Reče da ih je samo „malo“ nekih 15-tak km testirao. Ultramaratonci imaju dragačije predstave o obimu….

Usputna pauza. (foto m. batić)

Na ovom putu, Kolašin – Bjelo Polje upravo ovde kod Mojkovca, ispred mosta na Tari, na poljani koju gledam upravo kroz prozor, bio je nas brigadirski logor neke tamo davne 1964 godine. Sećanja naviru…

Upoznajem se i sa, vrlo simpatičnim, kolegom Arpadom. Njegov zadatak je da pomogne organizatoru i sa svojom kamerom ovekoveči tok takmičenja. Mislim da je daleko lakše istrčati maraton….

U subotu oko 10 h stižemo u Podgoricu. Posle smeštaja u školskom centru, po 10-tak vojničkih kreveta u prostranim učonicama, počinje odmor od puta. Kiša nas prati celo vreme. Predveče u restoranu   uživam u gulašu sa makaronima. Pred spavanje podešavamo  “zimsko vreme”. Hura, spavamo 1h duže! U spavaoni se oko 21h gasi svetlo. Povečerje!

Da ne propustim praktični recept jednog od naših iz spavaone . Mokre patike napuniti sa zgužvanim novinama. Više puta novine izmenjati. Rezultat je fantastičan!

Pronalazač(i) sušenja patika, (Dmitrić Slavko, prim.red.). (foto m. batic)

U samo svitanje, ustajem. Noć je bila fantastična. Niko od nas nije hrkao, čega sam se, moram priznati, malo pribojavao. Na putu u toaletu, u hodniku, srećem  „Crnogorca“ koga smo „izgubili“ na granici. Žena mu je, reče, prvim autobusom poslala ličnu kartu na granični prelaz i tako se sve lepo završilo.

Pred start; autobus je iza, ispred je 42 195 m. (foto m. batić)

Na početku, pre starta, odavanje počasti našem jubilarcu 200-tog maratona Dragi Boroji. (foto m.batić)

Drago, sve najlepše za 200-ti maraton!

Maraton je pretežno pratila kiša. Uz bljesak i grmljavinu redjali su se kilometar za kilometrom. „Kišobrana“ posle Podgorice bilo je sve manje. A i ko će po tom “kijametu” stajati pored puta? Svima koji su to činili upućujem sa ovog mesta; Veliko Hvala!

Telefon, kojim slikam, dobro se natopio vodom. Jedno saniranje je neophodno.

Posle cilja srećem  ozarena lica.  Svi su pobednici.  Danas smo pobedili i krizu i kišu. Medju nama su i oni koji su blagovremeno odustali i time preventivno izbegli eventualne povrede. Za neke je pak kraj ovog, ujedno i početak drugog maratona. Medju njima je Srećko, koga upoznjem prilikom odlaska u kupovinu, dugogodišnji Maratonac i član Kluba 100 Maratona. Ni manje ni više njegov sledeći maraton je, njujorški!  Zelim mu sve najlbolje i nadam se da će nam napisati par reči o njegovom boravku u SAD-u.

Obedovanje na parkilarištu hotela City. (foto m. batić)

Pri povratku u našem taboru oko Ane nema “mudrovanja”. Verovatno svako analizira sopstveni rezultat i nema volje za davanje saveta. Olivera je istrčala po prognozi, Ana je bila premorena…

Imenjak Marko ne voli kišu ali je i pored toga danas ostvario zadovoljavajući  rezultatat.

Na Zlatiboru, gde pravimo pauzu, koristim priliku da sa fenom osušim telefon. Naša „Japanka“ naručuje večeru i time se produžava pauza što kod nekih nailazi na nerazumevanje. Dosta njih u ponedeljak radi i jasno, niko neće da kasni…

Ovo naše druženje je bilo fantastično!  Unapred znam, ovo će se ponoviti!

Na kraju, sva pohvala  organizatoru i onima koji su svojim angažovanjem  omogućili ovaj maraton!

Vama, dragi učesnici podgoričkog maratona, želim dobro zdravlje i bez obzira gde trčali, puno radosti!

Do ponovnog vidjenja na nekom drugom maratonu,

Marko Batić,  (na slici)

4.11.2012

D-Remseck vala, Nemačka