Prethodni izveštaj završio sam na 194. maratonu u Košicama 25. 08.
Nakon toga, za mene kao ambasadora trkačkog festivala u Krinjici 7. septembra, usledilo je posebno zadovoljstvo učešća u trkama na 10 km i maratonu. O tom događaju u prethodnom članku su svoje utiske preneli Nebojša Milenković, Dragan Ćirić i Milan Nikolić. Ja bih samo dodao – to je nešto, što za naše poimanje trkačkih događanja izgleda sasvim nezamislivo. U banjskom gradiću od 12000 stanovnika, tih dana se sjatilo 5500 trkača. A grandioznost te ideje i realizacije, besprekorne organizovanosti petnaestak raznih trka i pratećih programa u 3 dana, jednostavno teško je opisati. To treba videti i doživeti. 
Kao ambasador te trke pomogao sam značajno našim učesnicima, i voleo bih da nas naredne godine bude još više. Čvrsto verujem da bi jedno organizovano putovanje, uz turističku posetu Krakovu, logoru Aušvicu, i rudniku soli Vjelički, bilo vredno interesovanja.
Posle maratona u Krinjici, usledila su tri, tako da kažem, „obična“ maratona, u Katovicama 22.09., u Hožovu već 26.09. i Tihima 07.10. (na slici, po kiši). Zajedničko za ove maratone je da se održavaju van sobraćajnih puteva, konkretno u velikim parkovima, na stazi sa 6,7.i 10 krugova, a svakom učesniku je ostavljen slobodan izbor broja pretrčanih krugova sve do maratona. Plaćanje startnine od 2-5 evra je na licu mesta. Maraton u Katovicama je u ciklusu od 7 maratona pod nazivima najviših vrhova kontinenata, i o tome sam već pisao. Zanimljivo je da je maraton u Hožovu održan upravo na delu staze gde je 9. septembra održano svetsko prvenstvo u trčanju na 24 časa, i gde je naša Lidija Mikloš istrčala odličnih 188 km.
A onda je usledilo nešto što me je prilično usrećilo. Naime, kad sam se prijavljivao za maraton u Poznanju, zamolio sam organizatora da mi omoguće plaćanje na licu mesta, a uzgred sam priložio par zanimljivih detalja iz svoje trkačke biografije. U odgovoru istog dana usledilo je prijatno iznenađenje – pozvan sam kao ELITNI trkač, sa brojem 5, uz trodnevni besplatni boravak i ishranu. Čak su me zapitali da li imam nešto protiv toga da sa mnom u sobi bude neki maratonac, na šta sam ja šeretski odgovorio, naravno da ne mam pogotovo ako to bude maratonka. Kasnije, nisam se raspitivao ko je trebao biti sa mnom u sobi, ali je ispalo tako, da sam se na recepciji slučajno našao sa poljskim maratoncem Bartkjevičem, mojim dobrim poznanikom još od 2004.god. , kada je pobedio na novosadskom maratonu, tako da su nam dodelili zajednički apartman u hotelskom kompleksu na istoimenom jezeru Malta na periferiji Poznanja.
Centralno mesto svih događanja, prijava, EXPO-a, pasta-parti, starta, cilja, svlačionica, tuševa, bilo je unutar čuvenog poznanjskog sajma. Za neverovati je da je pasta-parti i sličan topli obrok posle maratona, skoro bez ikakve gužve organizovan za preko 6000 prijavljenih. Doduše, malo duži red je bio ispred točionica piva, ali uz ćaskanje sa poznanicima, nekako se nije dugo čekalo. I samo u jednoj rečenici da kažem da je sve, baš sve funkcionisalo besprekorno.
U nedelju ujutro uoči maratona, mi „elitni“ prebačeni smo autobusom do startne zone. Koliko sam uspeo da uočim, bilo je 5 Kenijaca, desetak iz zemalja bivšeg SSSR, i dvadesetak poljskih. Zanimljiva anegdota, kraj mene je sedela Beloruskinja, koja je išla, i ostvarila, obaranje rekorda staze, i koja je imala jednog Kenijca za pejsmejkera, i koja je na šaci zapisala dve reči – faster i slowly – da bi znala da koriguje tempo Kenijca. Da bi joj bliže objasnila kako da razlikuje te dve reči, koleginica joj je savetovala da se priseti FAST-FOOD restorana, tj. brze ishrane.
Moram priznati da mi je malo imponovalo „šepurenje“ u nultoj startnoj zoni za elitne, okruženi TV-ekipama, fotoreporterima, a pogotovo kad je oficjelni spiker pročitao u najavi i moje ime, rekorder Srbije u trčanju na 24 časa. I usledio je start uz gromoglasno tradicionalno odbrojavanje svih učesnika. Držao sam se krajnje leve strane staze, svestan svojih mogućnosti, nisam želeo da smetam nadirućoj masi bržih maratonaca, a ujedno da ne upadnem u zamku držanja jačeg tempa nego što bih smeo. I nimalo mi nije smetalo što su me tako prestizali, prestizali, pa skoro sve do 25. km, a onda sam valjda ušao u ritam nadolazećih trkača. Do tad su me prestigle, uz karakterističan topot laganog približavanja „trkačkog stampeda“, grupe na 3:00, pa na 3:15, pa na 3:30, a onda kad me je sustigla grupa 3:45, u šali sam sam sebi rekao, e sad je dosta, i uhvatio sam se te grupe sve do cilja, znajući da je trčanje u grupi uvek nešto lakše. Uostalom, i sam sam bio pejsmejker dva puta u Beogradu i dva puta u Katovicama. I desilo se nešto uobičajeno, većina ne izdrži taj ravnomerni tempo, naročito u nekoliko zadnjik kilometara, lično mislim da jednostavno trkački profil tih maratonaca na 3:45 – 4:00, nema ne samo dovoljnu brzinsku izdržljivost, već ni dovoljno voljnih osobina. Iako su ova trojica pejsmejkera odlično odradila svoj posao, svega nas nekolicina je stigla na cilj u predviđenom vremenu, par sekundi ispod 3:45:00.
Maraton se trči u jednom velikom krugu kroz urbane delove grada. Uz stazu bilo je dosta publike, naročito na desetak lokacija sa živom svirkom raznih bendova. A ta reka trkača je nešto posebno, čovek jednostavno oseća kako ga matica te reke nosi sa sobom. Slika za pamćenje na jednom nadvožnjaku, gde se ukrštali delovi maratonske staze, i gde se jednostavno nije mogao videti kraj reci trkača niti napred, niti nazad, niti levo, niti desno. Nekako mi se odmah u glavi stvorila ona tužna slika sa novobeogradskog bulevara u drugom krugu, gde ne vidiš skoro nikog ni ispred ni iza. Moram ponovo ilustrovati koliko je u Poljskoj popularno trčanje. Ove jeseni je na tri najveća maratona u Poljskoj, 16.09. u Vroclavu, 30.09. u Varšavi, i 14.10 u Poznanju, maraton istrčalo 3900, 6900 i 5400 duša.
Zanimljiva situacija je bila u svlačionicama. Učinilo mi se neubičajena količina pištanja mobilnih sa svih strana, i u prvi mah sam pomislio da tu ima nekakvih smetnji ili nešto slično, a onda videh kako međusobno pokazuju dobijene SMSe sa porukom o ostvarenom vremenu, plasmanu, itd. Mom divljenju nije bilo kraja, a onda me je „dokusurilo“, kada mi je jedan poznanik pokazao na mobilnom internet stranicu maratona sa kompletnim rezultatima, prolaznim vremenima, plasmanima, svih učesnika koji su do tog momenta prošli kroz cilj. I jednostavno čovek ne može a da ne podvuče paralelu sa jednim našim maratonom, koga uzgred budi rečeno vode dva profesionalna informatičara, i gde se obično rezultati ne znaju ni posle nekoliko dana, iako se koriste čipovi. A kad se najzad i pojave, obiluju brojnim greškama ne samo štamparskim, već i u ličnim podacima a bogami i u rezultatima.
U takim okolnostima kad se znaju rezultati, kad se ima kontrola prolaznih vremena, u istoj sekundi nakon prolaska zadnjeg trkača, moguće je izvršiti proglašenje najboljih u generalnom, u svim mogućim starosnim kategorijama, kao i dva odvojena prvenstva davaoca krvi i informatičara. Uzgred, u Poljskoj na svakom većem maratonu ima se neko strukovno prvenstvo, npr. lekara, vatrogasaca, nastavnika itd.
Nakon proglašenja najboljih usledio je „šlager“, tj. izvlačenje tri vredne nagrade, 7-dnevni boravak u „Šeraton“ hotelu u Lisabonu, besplatno putovanje na ASICS maraton u Tokiju i automobila VOLVO V40 vrednog 25000 evra. Sve tri nagrade su otišle u ruke poljskih maratonaca. I opet da dodam da je to u Poljskoj redovna praksa da se na kraju trke izvlače razne robne nagrade, od sportske opreme, do laptopova, putovanja, sve do automobila. Ja još ni jednom nisam nešto dobio, izgleda da baš nemam sreću. Međutim sreća je širok pojam, i za mene su svi ti doživljaji, upoznavanje novih ljudi, sticanja novih iskustava možda i više od sreće.
Našalost, moram na kraju da dodam i tužnu vest, da je za vreme maratona, na 14.km umro 35-godišnji maratonac od posledica infarkta. Možda je to opomena za sve nas da malo ozbiljnije osluškujemo svoj organizam i povremeno se kontrolišemo kod lekara.
Boroja Drago
