U prošlom članku sam najavio svoj naredni maraton u Rajcu u Slovačkoj 11.avgusta. Ponovo sam iz Poljske, iz Tihija, preko Katovica, Ćešina, Českog Tešina, Žiline doputovao do Rajeckih Teplica, gde je moja Bernadeta provodila godišnji odmor od prošlog četvrtka. Bila je oduševljena gostoprimljivošću i srdačnošću gazdarice apartmana u ulici Lučna 459. Ponoviću još jednom da lepo uređen aparman sa kuhinjom, kupatilom, prostranom verandom, sa pogledom na mini park, sa detlićima i vevericama. I sve to samo za 8 evra po osobi. Te večeri, sedeći na verandi uz pijuckanje piva, posebno nam je prijala udaljena muzika grupe Red Hot Čili Pejpers sa koncerta neke slovačkog benda na gradskom trgu. Uzgred, Bernadeta je i ovog puta provela svoj godišnji odmor, na svoj uobičajeni način – peške je obišla sva okolna mesta „preko sedam gora i sedam planina “. Slično je prošle godine, sa rancem na leđima, svakodnevno se seleći od grada do grada, prešla nekih 200 km duž baltičke obale. Na donjim slikama smo Bernadeta i ja na planinskom maratonu u Krakovu.
Na rajeckom maratonu sam bio i prošle godine u drušvu sa Vojom Ćurulićem, Zarijom Milanovićem i Dragom Kneževićem.(vidi rezultate). To je jedan od slovačkih maratona sa najdužom tradicijom, ovo mu je bilo 29. izdanje. U maratonu je bilo skoro 200 učesnika, a u polumaratonu preko 400. Predstartni deo trke – prijavni pultevi, čipovi, startni paketi, besplatno noćenje u fiskulturnim salama… je u svemu zaista dobro organizovan.
Rajecki maraton uobičajeno prati velika fešta, nešto nalik našim vašarima, na prostranom gradskom trgu u centru grada sa bogatim kulturnim događanjima. Ove godine, na nesreću organizatora, tu atmosferu je nešto pokvarila kiša, koja je padala ceo-celtati dan, ali kao što se vidi na donjoj fotografiji mnogim ljubiteljima trčanja to nije bila prepreka da isprate celu manifestaciju.
Ta kiša meni lično nimalo nije smetala. Čak naprotiv, od samog početka sam znao da ću u ovom maratonu ostvariti jedno od najboljih rezultata ove godine. Strpljivo sam trčao umerenim tempom na blagoj uzbrdici sve do okreta na polovini staze, da bi u povratku, u drugoj polovini maratona, čak za 7 minuta ostvario bolje vreme. Kao što rekoh, tome je doprinela kiša, ali i bogato obskrbljene okrepne stanice. Lično sam prvi put video na maratonskoj trci, da na nekoliko zadnjih okrepnih stanica se nudi pivo u čašama. Nekada sam na ultramaratonima u Mađarskoj uzimao svakih 2-3 sata po čašu piva, ali ovog puta sam odoleo, svestan da mi ide sve dobro, i „da ne treba ništa menjati u ekipi koja dobija“.
Lep je to osećaj kada se trči u solidnom tempu, sigurni u to da će se u tome izdržati do samog cilja. Nisam bio pre starta mnogo opterećen u kom ću vremenu završiti tu trku, jer jednostavno i nisam nešto trenirao između svih ovih 17 prethodnih maratona u ovoj godini, ali kad sam na 37. km video po prolaznom vremenu da ima šanse za rezultat ispod 4 sata (koji nisam imao od januara), pružio sam korak i trčeći u ritmu 5:30-5:40 ostvario ciljno vreme 3:59:20 (vidi rezultate). To je prava stvar kad se druga polovina istrči brže nego prva. Jeza me hvata kad pomislim na one maratone, gde sam već na 20. – 25. km znao će do kraja trke biti svega, samo ne trčanja, Psiha tada učini da se taj osećaj iscrpljenja i zamora udvostruči, a kilometrima nikad kraja.
Nekih par minuta pre mene do cilja je stigla većina učesnika žilinskog hamburg-maratona od pre nedelju dana, tako da smo se i fotografisali upravo po mom ulasku u cilj, slika dole. 
Uzgred, svi mi sa tog žilinskog maratona smo ovde ostvarili bolja vremena za preko 15 minuta!!! Toliko o nedoumicama i bojaznima, da li treba trčati maratone učestalo. Sa „hamburgerašima“ je nastavljeno druženje na ručku pod šatorima, uz izvanredne špagete, i razno voće, kolače, sokove i naravno pivo.
Bernadeta je trčala polumaraton, i ona je takođe ostvarila 15 minuta bolje vreme nego u Žilini. Tu na ručku smo upoznali jednog poljskog maratonca, sa kojim smo se brzo i ugodno vratili do Poljske kući.
Sad da objasnim odkud takav naslov ovog članka. Najzad sam sredio boravišnu kartu u Poljskoj, tako da su mi povratci u Srbij, ustvari odlasci za Srbiju.Shodno tome narednog vikenda odputovao sam se u Srbiju, konkretno do odmarališta Čardak u Deliblatskoj peščari. O ostalim detaljima sa ovog peščarskog „hamburg“ maratona, možete pročitati u članku „1. Peščarski maraton – Another onebite the dust“ Ninoslava Raškovića organizatora ovog, kao i pančevačkog noćnog maratona. Nino je uradio nešto veoma značajno u razvoju maratonskog trčanja kod nas. Ono o čemu sam ja samo pisao, i takoreći maštao, Nino je u nekoliko nedelja pretočio u delo. Naravno, uslov za dalju promociju ovakvih maratona je to, da se svi mi ostali damo svoj doprinos, ako ne sličnom organizacijom „hamburg“ maratona, onda bar učešćem u njima. Ja bih uz Ninin članak, samo dodao podvig, ili možda ludost, zavisi ko kako na to gleda, Drage Kneževića, koji je u subotu trčao ultramaraton Sombor-Baja, 60,8 km, vratio se u Beograd tek oko 2,30 noću, i bez spavanja oko 4.00 krenuo na ovaj maraton, i završio ga, nebitno u kom vremenu.
Maratonska putešestvija nastavljam već u subotu 25.08, kada ću na povratku u Poljsku, svratiti u Košice, a zatim 28. i / ili 29. 08. u Žilini i / ili Brnu. U sva tri grada su modifikovani hamburg-maratoni. Verujem da će i ovo putešestvije obilovati novim poznanstvima, novim zanimljivostima, novim izazovima…
