Možete li zamisliti čoveka koji je pretrčao više od 200 maratona? A 300, a 400, a 500, a 600? Dobro, verujem da možete i zamisliti nekog i sa 700 maratona, mada u svojim „ozbiljnim“ planovima, skoro kao profesionalci, računate na dva, eventualno „čak“ tri maratona godišnje, ipak, ovde ću istaći čoveka koji je istrčao svoj 666. maraton, i to baš na dan 6.6. tj. šestog juna. Imao sam to zadovoljstvo da budem svedok i učesnik tog nesvakidašnjeg događaja. Verujte mi, da mi je prethodnih dana neko ponudio da biram izmešu učešća na recimo njujorškom maratonu ili na ovakvom maratonu u Žilini, u Slovačkoj, i sad tvrdim da bih izabrao ovakav jubilarni maraton kolege-maratonca, bez obzira što mi je Žilina na uobičajenom putu prema Poljskoj. I zaista odavno nisam tako nadahnuto trčao ceo maraton sa svega deset učesnika, na monotonoj kružnoj stazi jednog žilinskog parka. Rezultati.
Šta reći o Simon Aleksandru, među trkačima poznatiji kao Šanjo. Već sam o njemu pisao nekoliko puta u svojim „putešestvijama“ po Slovačkoj. Tokom ručka, koji je Šanjo upriličio posle jubilarnog maratona, u razgovoru na nekom srpsko-engleskom-poljsko-slovačkom jeziku, saznao sam još neke detalje iz njegove biografije. Rođen je na jugu Slovačke, što bi rekao Radašin, po dedine linije mađarskog porekla, od koga je i naučio mađarski. Završio studije elektrotehnike, iako je već dve godine u penziji, još uvek radi na Železnici, na održavanju signalizacije. Zahvaljujući zaposlenju na Železnici, imao je mogućnost da skoro besplatno putuje na sve te maratone. U mladosti je aktivno trenirao biciklizam, tako da je kao maratonac, savladao i ironman-triatlon.
Kako sam kaže, nikad se nikom nije dokazivao, već je stalno težio nekim novim izazovima, tragajući za svojim krajnjim mogućnostima. A njih izgleda još nije dostigao. U svojoj šezdesetoj godini je istrčao 74 maratona. Te 2007. godine je nekoliko puta trčao dva maratona u jednom danu, a npr. na jednom petomaratonu (pet maratona za pet dana) je na zadnjem petom maratonu ostvario čak i najbolje vreme. Pre toga je imao podvig, da je za 715 dana, od 4.01.2003 do 15.12.2004, istrčao 100 maratona. Zanimljivo da je za taj poduhvat inspiraciju našao u sličnom podvigu Barbare Šlahetke iz Poljske , koja je za 704 dana istrčala 100 maratona, sa čim je ušla u Ginisovu knjigu rekorda, i o čemu sam već pisao (vidi članak). A šta tek reći za činjenicu, da nijednom nije odustao u maratonu, ne računajući maraton, na kojem ga je zakačio jedan nesmotreni vozač automobila.
Nakon Žiline produžio sam put za Poljsku, naravno kod moje Bernadete. Već 10. juna sam istrčao naredni maraton u jednom prelepom parku oko tri jezera u Katovicama, u okviru ciklusa 7 maratona sa nazivima najvećih planinskih vrhova svih sedam kontinenata . Na ovom maratonu pod nazivom Mont Everest, kao i na prethodnom u martu Mount Blanc, ostvario sam vremena 4:28:05 i 4:16:22. Organizator ovog ciklusa maratona, kao i prošlogodišnjeg sa 14 maratona sa nazivima najvećih vrhova Himalaja je Fakultet fizičke kulture (DIF) „Ježi Kukučka“ u Katovicama. Pretpostavljam da naši alpinisti, a i mnogi drugi, znaju ko je Kukučka, ali ću ja ovde dodati par reči o tom čoveku, jednom od malobrojnih, koji su osvojili svih 14 vrhova iznad 8000 m u Himalajima i Karakorumu. Poginuo je 1989. na Loceu u pokušaju da na vrh izađe novim putem. Za svoje podvige 1988. god. Odlikovan je od strane Olimpijskog Komiteta. O njemu možete više prošitati na stranicama Vikipedije. U Poljskoj je veoma cenjen, i mnoge škole, ulice, u Katovicama i jedan kvart, nose njegovo ime.
Moram ovde da se osvrnem na aktivnost DIFova u Poljskoj, koji skoro bez izuzetka organizuju neku trku. Tako sam i nedavno, tj. 18.maja, u nacionalnom parku Ojcov, učestvovao na plalinskom maratonu, koji je organizovao DIF iz Krakova (vreme 5:35:30). Živo me zanima da li je ijedan DIF u Srbiji, ikad organizovao neku trku. Prethodnog dana ovaj DIF je organizovao i prvenstvo Poljske u trčanju na 24 časa, tako da smo mogli pratiti završne sate ove trke, u kojoj se postavljeni novi poljski rekordi i i muškoj i u ženskoj konkurenciji – Marćin Šeja je istrčao 247,1 km, a Aleksandra Novinjska 206,8 km. Ne smem zaboraviti da dodam, da je inicijator i glavni pokretač svih ovih akcija, jedan od najboljih poljskih ultramaratonaca, August Jakubik, koji ovih dana, konkretno od 23.06. do 3.8. 2012, dakle za 42 dana trči 42 maratona na stadionima širom Poljske (http://www.augustjakubik.pl/42-maratony)
Već sledećeg vikenda učestvovao sam na zanimljivom maratonu Višegrad, sa startom u slovačkom gradiću Podolincu, a sa ciljem u poljskom gradiću Ritro. Između njih trebalo je savladati planinski prevoj Vabec, sa ukupnom visinskom razlikom od oko 700 m. Prijavni centar je bio u banjskom mestu Nižne Ružbahi, gde je Organizator na velikom ekranu obezbedio gledanje ključne utakmice u grupi A, izmežu Poljske i Ćeške, uz pasta parti, i obilje voća i naravno piva, u kojem su mnogi vatreni poljski navijači, mogli samo da utope razočarenje nakon poraza od Češke. Nižne Ružbahi su poznate po neubičajenom jezercu, prečnika nekih 25-30 m, u čijim dubinama se nalazi izvor. Vekovima je ta prelivajuća voda formirala zarubljenu kupu, koja podseća na mini vulkanski krater.
Za razliku od prethodnih godina, kada je uglavnom padala kiša tokom maratona, ovog puta je bilo izuzetno toplo, vreme sa 31-32 stepena.Na sreću, organizatori su predvideli okrepne stanice na svakih 2,5 km, a negde i češće. Ono što je posebno prijalo u takvom danu, su bili improvizovani tuševi vatrogasnih ekipa. Sam sam sebe iznenadio solidnim rezultatom u takvim uslovima, 4:28:59. Naravno, jedan od učesnika je bio i Šano, sa početka ove priče. Rezultati.
Naredni vikend sam planirao povratak u Srbiju, učešće na Noćnom maratonu u Novom Sadu, i sastanak sa generacijom iz elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin“ Novi Sad, tj. 40 godina od mature – neverovatno, ali istinito, od mature je prošlo svih 40 godina. A onda je iskrslo da tih dana moram ostati u Poljskoj, zbog sređivanja boravišne karte. Da budem iskren, ne znam šta mi je žalije, što sam propustio Noćni maraton, ili što se nisam sreo sa školskim drugarima. Ali biće još maratona, i biće još susreta generacije.
U takvim okolnostima, umesto Noćnog maratona, upriličio sam NIC maraton u Hožovu, kraj Katovica. Ovaj maraton je sličan tzv. Hamburg maratonima u Slovačkoj. Razlika je u tome, što ovde se uzima simbolična startnina 5 zlota, oko 120 din, ali zato se ima zaista opskrbljena okrepna stanica. Ovi NIC maratoni se održavaju u jednom prostranom Vojevudskom parku kulture i odmora, ali po meni, više bui mu priličio naziv park sporta i rekreacije. Na kružnoj stazi, oko 6 km, je bilo na stotine i stotine džogera, hodača, rolera, biciklista. Staza je dovoljno široka, i bilo je mesta za sve. Start je bio u 17h, na prijatnih 18-20 stepeni. Staza je blago valovita, a kako je u susret večeri, temperatura polako padala, uz to još i počeo hladnjikav vetrić, nisam smeo da stanem i prohodam zbog opasnosti od hlađenja organizma, i u takvim okolnostima izgurao sam maraton, za moje prilike, u odličnom vremenu 4:02:00 (rezultati). Još ću dodati da sam u ovom parku, istrčao tri novogodišnja mratona, 1.januara 2008, 2009, i 2010 god., kao i jedan planinski u septembru 2009.
Ovih dana sam saznao da Srećko Mićić planira da organizuje prvi Hamburg maraton u Beogradu, i baš sam se obradovao toj informaciji. Jednostavno, treba dati priliku ljudima, za koje je maraton, pre svega potpuni izazov, i savlađivanje tih famoznih 42km, a i samog sebe. Pri tom nikako ne ispustiti iz vida, i čak to uvek naglašavati, da je to idealna prilika i za sve ostale, da istrče svoje dobre treninge, u željenom tempu i željene dužine. Podržimo masovno ovaj prvi maraton tog tipa na našim prostorima.
