Možete li zamisliti da za najteži maraton u Poljskoj, prijavljivanje preko interneta je trajalo svega 3 sata, i to nekih 5 meseci pre starta? Naime, prijavljivanje je otvoreno u ponoć, a već u 3 ujutro je lista 250 prijavljenih zatvorena (broj učesnika je ograničen propisima Nacionalnog parka). Oni koji su hteli tog prvog dana da se prijave ujutro, bili su neprijatno iznenađeni da je prijavljivanje zatvoreno. Naravno, ja o tome nisam imao pojma, kad sam se pre nekih desetak dana odlučio za učešće u tom maratonu, ali sam na sreću napisao email direktno direktoru trke Pjotr Hercogu, koji mi je odmah odgovorio, da ja imam specijalan poziv, nešto kao vajld-kard, sa besplatnim smeštajem i startninom. Za mene, kao samo-sponzora, to ima veliko značenje. Ipak moram dodati, da u Poljskoj, što se tiče spotske opreme, imam sponzora Romana Gajera, vlasnika sportske prodavnice NEW BALANCE u Tihima. Da bi sve bilo cakum-pakum, imao sam i besplatan i brz prevoz sa maratoncem iz Tihija Ježijem Plevnjakom. Svoj trojici gore imenovanim srdačno zahvaljujem.
U sobi sam bio sa dvojicom zanimljivih trkača. U razgovoru sa Maćejom Vjencekom iz Krakova, rekao mi je da mu je to prvi maraton u karijeri, a odmah dodao da mu je to i najkraća trka u životu! Zbunjeno sam zapitao kako je to moguće prvi maraton a najkraća trka? Uz neki ponosni osmeh je odgovorio da u svojoj trogodišnjoj karijeri je učestvovao isključivo u ultramaratonskim trkama, kojih dosad ima 30. I samo pre nedelju dana je učestvovao u planinskom ultramaratonu na 160 km, gde je čak zauzeo prvo mesto. U ovom maratonu je sutradan zauzeo 8. mesto. Drugi “cimer”, Stefan Stefanski iz Varšave, učestvuje isključivo u planinskim maratonima i ultramaratonima, a od uličnih maratona ima samo jedan u Varšavi, i kako kaže, verovatno će ostati i jedini, jer se mnogo lepše oseća u prirodnom planinskom ambijentu. Posle ove trke, shvatio sam da je čovek u pravu.
Gore Stolove su deo Sudetskih planina, i kako im samo ime kaže, specifične su po tome. što imaju izgled stola, sa strmim obroncima, na nekoj visini zasečenim u visoravan. Nalaze se na poljsko-češkoj granici, tako da staza maratona prolazi kroz obe države. Kao što se na donjim fotografijama može videti, priroda je izuzetno lepa, u kombinaciji gromada stena i stoletnih šuma. Naravno, ta divljina je učinila stazu izuzetno teškom. Može se slobodno reći, da je ova staza blaža varijanta planinskog maratona na Olimpu. Tokom prelazaka sa “stola na stol”, na obroncima je trebalo savladavati izuzetno strme staze sa isprepletanim korenjima i komadima stena, a na mnogim mestima i uklesanim ili napravljenim stepenicima. Kao šlag na tortu, u završnici je trebalo savladati 665 stepenika do cilja na jednom od najpoznatijih izletišta na Ščelincu.
Trku je dodatno otežavala činjenica da su okrepne stanice, inače izuzetno, izuzetno bogato opremljene), bile tek na svakih 10 km, tako da sam u tom toplom danu, pri nekih 25 stepeni, morao nositi dve plastične boćice. Brojni potoci su mi poslužili za dodatno osveženjem polivanjem.
Šta reći o psiho-fizičkom raspoloženju tokom trke? Slično kao i pre nedelju dana u Miškolcu, već na polovini trke, znao sam da ako želim da završim trku, u drugom delu moram racionalnije rasporediti snagu, tako da sam skoro prestao trčati na usponima, ali isto tako na strmim nizbrdicama, pogotovo sa bočnim neravninama zbog bolova u zglobu stopala. Da budem iskren, već posle 10-15 km sam se kajao što nisam otišao na jedan drugi maraton, takođe planinski, ali lakši, u okolini Varšave. Međutim, sad posle svega, na neki način sam ponosan i zadovoljan izborom, i preporučioi bih svakom ko želi istinski izazov i doživljaj prirodnih lepota, da uplaniraju ovaj maraton. Za one koji planiraju i čuvenu planinsku trku na Mon Blan, dobra vest – na ovom maratonu se dobija jedan kvalifikacioni bod, a ako sam dobro shvatio, za Mon Blan treba skupiti 5 bodova sa sličnih trka u zadnje dve godine.
Nakon trke u smiraj dana ispred planinskog doma na Pasterci je održano svečano uručivanje nagrada, uz prigodnu pasta- večeru. Druženje je nastavljeno do duboko u noć, uz pivo i gledanje fotografija i filmova, snimljenih tog dana tokom trke.
Rezultatski gledano, u zadnje dve nedelje sam “obarao” lične rekorde, najpre u Miškolcu 4:51:28, a sada i ovde sa 6:21:22, ali nisam nimalo opterećen time, biće toga još. Važno je učestvovati , upoznavati nove ljude, nove sredine, sticati nova iskustva…
