Novosadski noćni maraton
Nakon maratona u Senici, istim vozom sam se vratio kući sa Kneževićom i Ćurulićem, naravno uz već blagu upalu butnih mišića. Osećao sam i dalje neki prigušeni bol u ranije pomenutom zglobu stopala, tako da sam nastavio sa terapijom “konjskom” mašću. Ovog puta između dva maratona, napravio sam “čak” tri treninga, u utorak “dužinu” 16 km sa Zivlak Zoranom, u sredu 8km, a u četvrtak 4km, kada sam imao taj peh da ispod sveže pokošene trave ne uočim rupu, u kojoj sam zatim izvrnuo baš pomenuti zglob. Prebrojavši sve zvezde Univerzuma, dok mi je zglob lagano oticao, prvo što maratoncu može pasti na pamet – ništa od 6. maratona u nizu. Odmah sam nekako odhramao do kuće, gde sam primenio ledene obloge sa ciljem sprečavanja daljeg oticanja zgloba. Naredna dva dana primenio sam opšte mirovanje, često mazanje bolnog mesta pomenutom mašću i duboku autosugestiju da će biti sve OK, Tako sam uspeo da smanjim otok, ali je neki pritajeni bol i dalje bio prisutan, tako da sam kao i u Čadci odlučio da u trku uđem bez prethodnog zagrevanja trčkaranjem – jednostavno nisam želeo ništa da znam pre starta u kakvom je stanju zglob, a kad krenem, u zavisnosti od okolnosti proceniću šta dalje.
I zaista prvih 5-6 km trčao sam oprezno, kao po iglama, stalno pazeći da ne stanem negde na ivicu staze i tako obnovim povredu. Kasnije, u stalnom društvu sa Jovicom Stojanovskim iz Skoplja, i držeći se njegovog tempa, skoro da sam i zaboravio na povredu. Sa Jovicom sam slično trčao i na skopskom maratonu, ali tamo on je u zadnjih 5-6 km popustio u tempu, a ja ovde. Izgleda da u trčanju domaći teren nema značaja. Naravno, jer maratonsko trčanje, pre svega, zasniva se na inspiraciji, koju sam u Skoplju ja imao izbog jubilarnog 150.-tog maratona, a Jovica ovde u želji popravke ličnog rekorda. Uzgred, sa nama je veći deo trke trčao moj veliki, u svakom pogledu, drugar Boris Drčelić, koji me je baš obradovao svojim povratkom na maratonske staze. Naime, u zadnjih nekolko godina je imao problema sa išijasom, kičmom, ili nečim sličnim, i neki vrli zdravstveni stručnjaci su mu savetovali da se mani trčanja, ili će u suprotnom postati invalid. Po svoj prilici, Boris je poslušao svoj organizama, a ne lekare.
Zadnjih 200-300 m trčao sam sa mlađanim Perać Nikolom, čiji sam članak “Misli-pred-maraton” pročitao upravo na dan trke. Izuzetno zanimljiva razmišljanja, koja su mi se posle tog prvog čitanja učinila suviše emotivna. Na sreću sam se suzdržao za vreme maratona da mu ne kažem, da emocije u trčanju, kao i u mnogim drugim sferama života, mogu samo da otežavaju stvar. Istina, maraton se u principu trči srcem, ali koje, pre svega, ima funkciju pokretačke mašine, a da je dominatna bistra glava i realno postavljeni ciljevi i želje. Kad sam narednog dana još jednom pažljivije pročitao članak, shvatio sam svoju pogrešnu procenu, članak je zaista napisan nadahnuto, ali trezveno iz glave. Bravo Nikola, voleo bih da tako lepo umem da pišem.
Ovaj noćni maraton u Novom Sadu je pravi poklon za trkače u ionako siromašnom kalendaru trka Srbije. (Radi ilustrije tog siromaštva, izneću samo podatak da kod nas ima skoro 50, a u Poljskoj skoro 1050 trka godišnje.) Termin je skoro idealan, ne samo da se u toplim letnjim danima održava uveče, već je ovaj maraton i na kraju prolećne takmičarske sezone kada se više nema šta kalkulisati i kombinovati sa trkama u narednim nedeljama i mesecima. Nažalost, izgleda da većina domaćih trkača ne deli ovo moje mišljenje, pa se za maraton prijavilo jedva 40 trkača (vidi rezultate) a za polumaraton skoro 170.
Momci i devojke iz ARK “Fruška Gora” su nam priredili jedan nezaboravan doživljaj. Mene lično je impresionirao bend “Dream Epic” i njihova muzika je sigurno doprinela potpunom punjenju mojih maratonskih baterija. Sve, tj. skoro sve, na ovoj trci je funkcionisalo, i to moje mišljenje uglavnom dele i mnogi “forumaši”. Nažalost, jedina ozbiljna mana je ustvari rak-rana naših trka – suđenje i verifikacija rezultata. Ali nakon razgovora sa drugarima iz ARK-a siguran sam da se ovim entuzijastama to više neće ponoviti. Nadam se da će im i u narednim maratonima ciljna grupa biti trkači-rekreativci, poštivanje i daljnje prilagođavanje njihovim željama i potrebama. A staza je takva kakva jeste, ali za mene je odlična, 8 krugova mi ne predstavljaju psihološki napor, čak šta više, na prvih 6 krugova skoro i ne mislim, u sedmom kažem sebi, ovaj je najvažniji i izdrži, a u osmom, još samo ovaj. Za mene je najgora varijanta staze maratona sa dva kruga. Verovatno će u narednim godinama, kad se završi uređenje keja, staza svesti se na 6 krugova, a možda i 4. Skoro i da nije bitno koliko krugova se trči. Važno je da je trkački ambijent perfektan, nema smrknutih policajaca, nestrpljivih vozača, samo bodrenje građana u svojoj večernjoj šetnji, i za koje bi možda trebalo naći način animacije i uključenja u neku rekreativnu pešačku turu. I j još nešto. Gde to ima da se ⅓ ili ¼ maratona trči po tartanskoj stazi, na lepo uređenoj obali Dunava, ispod petrovaradinske tvrđave, nama svima dragih novosadskih mostova…
I postavljeni cilj, 6 maratona za 6 nedelja, je ostvaren. Trebao bih dati neki rezime, ali trenutno nešto baš i nisam raspoložen za to, kao što sam već posle prvog maratona to i rekao, izgleda da mi je lakše trčati, nego sesti za kompjuter i prenetii utiske i razmišljanja. A pogotovo, ako dodam da je skoro sigurno da ova serija maratona nije završena, i da već u subotu 2. jula na putu do Poljske, do moje Bernadete, u mađarskom gradu Miškolcu učestvujem na planinskom maratonu, a zatim i u Poljskoj još 2-3 maratona.
