Podgorica, 20 od 20

Početkom oktobra još uvek sam bio u dilemi, da li ću otputovati u Podgoricu  i nastaviti kontinuitet učešća posle svih dosadašnjih 19 maratona. Razlog je jednostavan – još uvek ne uspevam naći posao u Poljskoj, i već sam poodavno u situaciji da izdatke smanjim na minimum. Odlaske kući sam podredio redovnim tromesečnim javljanjima na Biro za zapošljavanje, ali kako je to besmislena rabota, jer od tog Biroa nemam ama baš ništa korisno, jedino neljubaznost na šalteru, prestaću više da se javljam. Ipak, zahvaljujući podršci i pomoći Simić Milivoja u zajedničkoj organizaciji autobusa za maratonce do Podgorice, na kraju sam se odlučio da dođem, pogotovo što je i moj poljski drugar – maratonac, Ježi Plevnjak, izrazio želju da učestvuje u tom maratonu.

U procesu prijavljivanja na listu putnika za Podgoricu, pokazala se, kao i ranijih godina, naša neodgovornost, a zašto ne reći, i nekultura i neetičnost. Još nekako i mogu da razumem one, koji su se prijavili još pre dva meseca, rezonujući pritom – prijaviću se, a tamo negde pred polazak odlučiću se da li ću putovati, ali nikako ne razumem one koji se prijave, i jednostavno ne dođu, ne jave nikom o tome i da pri tom ne pomisle da su na taj način nekom uskratili mesto u autobusu. Sa druge strane, pojedinci su odabrali taktiku, prijavim se za maraton, a tamo na licu mesta pređem na polumaraton. Sve u svemu, mislim da je krajnje vreme da se uvede depozit rezervacije mesta u autobusu.

Noćno putovanje od Novog Sada, preko Beograda do Podgorice, na skučenim sedištima, po prirodi stvari je naporno. Ipak po dolasku u Podgoricu ima se skoro ceo dan za odmor i šetnju po Podgorici. Za mene lično, svake godine je prava atrakcija putovanje kroz prelepe predele klisure Morača, odenutih u  žuto-crveno jesenje ruho, okupanim ranim jutarnjim sunčevim zracima.

Po dolasku u Podgoricu, mene i Dragu Kneževića, kao učesnike svih prethodnih 19 maratona,  zatekla je prijatna vest, da se hitno spremimo, da nas odvezu na prijem kod gradonačelnika Mugoše. Tamo nam je u opuštenoj protokolarnoj atmosferi uz prigodne govore, uručen specijalno pripremljena plaketa i diploma , kao i koverta , koja je meni baš bila dobrodošla.  Gradonačelnik Mugoša je istakao da je Podgorički maraton trajno opredeljenje grada i da svake godine se nastoji da novo izdanje bude bolje od prethodnih. Ja sam u svom kratkom govoru podsetio na činjenicu da sam u Podgorici, zaista ne planirajući redosled svojih maratona, istrčao svoj 100.-ti i 200.-ti maraton, ali da to nije slučajno, i da se to jedino može objasniti nekim nazovi kosmičkim silama, koje na dobro uzvraćaju dobrotom. Podgorički maraton je jedan od retkih koji  pruža maratoncima maksimalno moguće uslove – obezbeđen prevoz, smeštaj, besplatna startnina, solidne nagrade čak i za veterane, ručak…Drago Knežević je u sličnom tonu naglasio da su mu se  nekoliko puta isprečavale objektivne teškoće dolaska, ali da je jakom voljom i željom uvek to uspevao da reši.

Ove godine sam u maraton ušao u nešto opuštenijoj atmosferi, jer nisam kao u nizu prethodnih godina, bio opterećen vođenjem kompjuterske obrade prijava i rezultata maratona i polumaratona. Jedino sam imao imperativ da moram završiti maraton, jer je na pomenutoj plaketi već bilo napisano „…za svih 20 maratona…“. U društvu sa Zoranom Cincarom, Đorđem Velimirovićem i Dejanom Markovićem, lako smo odradili prvih 18km, a onda smo se raspali, Đorđe i Dejan su otišli daleko napred, a Zoran je zaostao. Na delu od Golubovaca do Tuzija imao sam u tom toplom danu, na 25-26 stepeni, značajnu krizu, a onda sam se setio istinskog podviga moje Bernadete, koja je nedavno u Krinjici u Poljskoj na teškoj stazi istrčala maraton, sa jedina dva dužinska treninga, polumaratonima u Pančevu i Tutinu i sa nekih 250 km treninga u zadnja tri meseca.To mi je značajno pomoglo da se motivišem, ulilo mi  dodatno osveženje i znao sam, da ne smem prohodati. U Tuzima sam dostigao Sašu Gacika i onda smo se obostrano bodreći dogurali do Podgorice. Ne moram reći da sam sustigao i prestigao Đorđeta i Dejana. U cilju, sa vremenom 3:54:46 me je preko razglasa toplim rečima dočekao sam Milan Madžgalj, alfa i omega ovog maratona. Ja sam odmah iskoristio priliku da Milanu uručim pripremljenu zahvalnicu u ime „Kluba 100 maratona“ rečima da kao što je Podgorički maraton već poodavno stao na svoje noge, da isto tako želim i njemu, da stane na svoje noge, u punom značenju tih reči, nakon nedavne operacije kuka.

Za  zahvalnici sam došao na ideju nedavno, na besplatnim časovima kopjuterske grafike sa engleskim jezikom, koje od juna imam u Katovicama. Tih dana sam imao časove iz COREL-a, koji je kao stvoren za dizajniranje. O ideji sam obavestio većinu članova Kluba 100 i od njih dobio saglasnost. Na ovoj slici je taj moj prvenac i da budem iskren, kad sam ga ugledao uramljenog, čak sam nekritički pomislio da to i nije tako loše.

Nažalost, uvedeni čipovi, bez kontrolnih punktova, nisu eliminisali jedan od osnovnih razloga za njihovo uvođenje, a to je skraćivanje staze pojedinih takmičara, a bogami i takmičarki . Nemam nameru da imenujem bilo koga, to je posao sudija, koje samo treba da provere zapisane brojeve učesnika na okrepnim stanicama.

Pomenuti drugar Plevnjak je ove godine na desetak maratona išao na rezultat 3:33:33, i većinu je završio za +/- 10 sekundi, a dva puta baš pet trojki. Ovde je ipak išao na plasman i ostvario za jednog šezdesetogodišnjaka solidno vreme 3:21:15 (vidi rezultate)

I tako, i taj 20. Podgorički maraton je iza mene. U jednom momentu sam bio i ravnodušan narednim učestvovanjima, ali posle svega i dalje osećam neku obavezu, a i čast, sve dok zdravlje služi, da i dalje nastojim da redovno  dolazim u Podgoricu. I Podgorica, a i ja to zaslužujemo. Naravno i Drago Knežević.

Drago Boroja, novembar  2013.