Kao što sam i najavio u prethodnom članku, na putu za Poljsku „svratio“ sam u Košice na „jezerski“ maraton. Na izlasku iz željezničke stanice, negde oko 10.30 sati, tog petka 24. avgusta, digitalni sprava je već zlokobno pokazivala temperaturu od 31 stepen, nagoveštavajući da sutradan vremenske prilike neće biti naklonjene trčanju maratona.
Nakon smeštaja u obližnjem, ne baš pohvalnom motelčiću, valjda po principu „koliko para – toliko muzike“, otišao sam tramvajem, „električkom“ –kako kažu Slovaci, do jezera , kako bih se blagovremeno upoznao sa mestom sutrašnjeg događanja. A tamo se pokazalo kako jezičke sličnosti, često mogu da zavaraju. Naime, dva puta sam obišao jezero tražeći SPLAV „Jezero“, ali tamo na jezeru nisam video nikakvog splava. Uz put sam se raspitivao kod prolaznika, i svi oni su me upućivali na branu na obližnjoj reci, odakle je voda usmeravana u jezero. Rođenom Bosancu, sa kašnjenjem su proradile ganglije, da je izgleda na slovačkom SPLAV znači brana-ustava, što mi je kasnije Mr. Google prevodioc i potvrdio. Bilo kako bilo, „iscrpljen“ traženjem splava, u obližnjoj gostioni našao sam osveženje u vidu češkog piva.
U povratku peške sam se upoznao sa maratonskom stazom duž asfaltiranog nasipa pomenute reke. Staza je obeležena na svakih 100m, a na 2,5 km je okret. Znači, trebalo je trčati 8 krugova po 5 km, a u 9. krugu trči se do naznačenog mini okreta na 1097,5 m.
Tog popdneva sam na 2-3 displeja video da je temperatura već skočila na 36 stepeni, što je bilo nimalo ohrabrujuće.
Tako je i bilo. Podranio sam sutradan, i mislim da sam tamo došao prvi, a onda su stigli i organizatori. Obradovao sam se, kad sam video da su najpre podložili veliku kotlanku za gulaš, i već tad sam osetio domaćinsku atmosferu, koju ja, što često ističem u svojim člancima, jako gotivim. Kasnije se pokazalo da nisam stigao probati gulaš, jer sam se posle maratona munjevito okupao u jezeru i sa kolima novoupoznanog Miroslava, vožnjom kao na reliju, tako reći u zadnjoj sekundi stigao na voz prema Žilini i dalje prema Poljskoj. Usput mi je ispričao da je kao radnik u USSteel Košice, petnaestak puta bio u smederevskoj železari, i nije mogao da se načudi zašto je ta železara sada zatvorena, pa sam mu ja kratko objasnio „da je u zemlji Srbiji sve moguće“.
Na startu trke je bilo 68 učesnika. Većina je ovde verovatno odradila dobar trening na distansama 10-30 km, a nas 10 je istrčalo ceo maraton. U principu i ovo je bio tip „hamburg“ maratona. Naime, nije bilo startnine, nema nagrada, ali iako je najavljeno da svako sebi treba da obezbedi okrepu tokom trke, organizatori su se pobrinuli da za osveženje bude svega, baš tako kao i kod Nininih maratona u Pančevu i Deliblatu. Ipak, u takvom danu na 36 stepeni, jedna okrepna stanica na svakih 5km je, bar za mene, nedovoljno. Ja sam se ipak snašao, U trećem krugu sam poneo sa sobom litarsku flašu sa vodom, koju sam ostavio u hladu ispod jednog mosta na 1,6 km od starta tako da sam i u povratku mogao da se osvežim. Time sam praktično svakih 1,6 km imao okrepu. Ta litra mi je bila dovoljna za dva kruga, te sam obnavljanje zaliha vode obnovio još 2 puta.
Par reči o trčanju tokom trke, mada bih o tome i roman mogao napisati, samo tada bojim se da bi to ličilo na mnoge trkačke ispovesti, koje se često mogu pročitati u časopisima i na internet stranama. Za neverovati je da u većini tih ispovesti, trkači opisuju do detalja svoje golgote. Naravno, svi smo to iskusili, ipak, treba imati u vidu da te članke čitaju i početnici, i možda potencijalni maratonci, i kakav će oni utisak steći nakon čitanja tih „grozota“. Dakle, neću pričati o teškim nogama, potocima znoja, već ću ispričati o svojim razmišljanjima, tokom 1. i 2. kruga, šta uraditi u tako toplom danu sa okrepom tek na svakih 5 km, a ne završiti trku na infuziji ili nečim još gorim, pogotovo sada kad sam prvi put na put krenuo na put bez putnog osiguranja. Kao produkt tih razmišljanja je i ona ideja o nošenju flaše do mosta. Druga odluka je bila da moram završiti ovaj maraton, i u sklopu toga citiraću sjajno zapažanje Nine Raškovića u svom članku sa deliblatskog peščarskog maratona, „ … nisam na Olimpijadi, pa da mogu odustati…“, jasno aluzirajući o kome je reč. I treća odluka, odmah preći na kombinovano trčanje i pešačenje. Mislim da u karijeri nemam maraton u kojem sam već na 12. km prešao u pešačenje. To se pokazalo kao dobro rešenje, jednostavno sam našao ravnotežu između psihičkog raspoloženja, trkačkih mogućnosti i vremenskih prilika. Vidi rezultate ovde
Organizatori su izgleda svi zaposleni u pomenutom USSteel Košice, i po svemu sudeći imaju podršku u toj železari, i sjajno su se organizovali. Iako je to kao neki hamburg maraton, tu je bilo i suncobrana, tendi, stolova, stolica, klupa. Kao što sam rekao, nisam ostao posle završene trke, ali siguran sam da su svi oni u hladu šume, još dugo se družili uz gulaš i naravno pivo.
Drago Boroja
