Moravski ultramaraton, 7×42 km

Davnih devedesetih godina, dok sam još bio u dobroj trkačkoj formi, planirao sam iz godine u godinu Moravski ultra maraton u Lomnicama, u Češkoj, koji je u stvari 7 maratona u 7 dana. Nažalost, u tim vremenima opšte propasti nije došlo do realizacje. Ali, eto, pre nekih 2-3 nedelje, svestan da  trenutno nisam u stanju da savladam tih 7 maratona, što je još gore planinskih sa prosečnih 1000 m visinske razlike,  odlučio sam da odputujem u Lomnicu, prethodno proverivši, da li je moguće učestvovati samo u nekoliko maratona. Nakon potvrdnog odgovora, imao sam plan ušestvovati na 4.,5. i 7. maratonu, ali silom prilika u Lomnicu sam doputovao tek u četvrtak popodne, pred kraj 5. etape trke, tako da su mi na raspolaganju ostale samo zadnje dve etape.
Odmah da kažem da je Lomnica malo mesto, sa možda 3000 stanovnika, ali koja ima savremenu školu, izgrađenu 2010. godine, iz sredstava Evropske Unije, i koja je bila središte svih zbivanja. U njenim učionicama smo imali smeštaj na vazdušnim madracima sa posteljinom  u vlastitim vrećama za spavanje. Doručak i ručak smo imali u školskoj kuhinji, a večeru u obližnjem restoranu sa izvanrednim kantri orkestrom. Doručak i ručak su bili tipa švedskog stola, za koje je lakše reći čega nije bilo, uz sve osvešavajuće napitke, vitaminske, izotonične, kole, kafe, čajeve, i koji su bili dostupni u svako doba dana. I sad se vi možda pitate, a koliko to košta. Odgovor je – dnevno neverovatnih 10 ili 13 evra uz zavisnosti termina uplate, a isto toliko se plaća i startnina za svaku etapu. Toplo preporučujem svakom ko želi, u društvu ili sam, 2,3, ili 7-dnevni boravak u prirodi, u prijateljskom okruženju, sa mogućnošću da istrči 1 ili više maratona, a može i kraćih trka, da dogodine uplanira ovu trkačku manifestaciju.
Usledilo je prijavljivanje, smeštaj. Ne smem zaboraviti da naglasim srdačnost, predusredstljivost svog osoblja iż organizacje, kojih verovatno nema više od 25 (2-3 kuvarice, petnaestak za 7 okrepnih stanica,  2 masera, 2-3 sudije, 1 spiker). Ljudi za okrepne stanice  su ujedno i vozači do statnih  mesta. Okrepne stanice su baš bile za primer, tamo je bilo pre svega izotoničnih napitka, koji u tim tropskim vrućinama su zaista dobro došli zbog gubljenja elektrolita znojenjem, a takođe i svi oni stali osvežavajući napici iz kuhinje, plus keksi, voće, čokolade..
Nakon prijave i smeštaja pošao sam u grad u prodavnicu (tada još nisam znao da mi tu praktično ništa neće ni  trebati za ishranu i piće), a tamo iznenađenje, sve prodavnice zatvorene, jer je dvodnevni praznik svetih Ćirila i Metodija (na donjoj slici sam ja kraj spomenika ovim začetnicima slovenske pismenosti) i sutradan Jana Husaka. Kod mene to je već kao neki Marfijev zakon – ako nisam snabdeven za put, tada u toj zemlji po pravilu je neki praznik, a to mi se desilo bar desetak puta.
U povratku iz grada svratih do restorana do kojeg  su me  pre svega primamili prelepi zvuci čuvene pesme Gyongyhaju lany (Devojka sedefaste kose) mađarske grupe Omega, ali u izuzetno lepom aranžmanu neke češke grupe. Naravno, tako oraspoloženom još više je prijalo češko pivo sa nazivom Černa Hora (Crna gora), što je i naziv obližnjeg gradića, u kojem ima pivara sa neverovatnom tradicijom od 1298. godine. I uopšte tih dana video sam mnoštvo geografskih naziva sličnih našima, npr. taj kraj se naziva Morava, u okolini su mesta Dubravnik, Leskovec i još nekih čijih se naziva više i ne sećam. Uz  prenos Tour de France, sjajno pivo, pomislih da sam u svojevrsnom triatlonu, plivanje na talasima dobre muzike, gledanje biciklizma, a sve kao uvod za sutrašnji maraton.
Mada u karijeri imam i pet maratona u jednom danu, tj. u trci na 24 časa, nikad nisam trčao dva maratona za dva dana, i imajući u vidu trenutnu formu, iskreno sam se pribojavao toga, pogotovo što su planinski, i što je još gore, na 35 stepeni. U prethodnih desetak dana pri vrućinama, skoro da i nisam trenirao, tek sam uspeo da se nateram 2-3 puta da ustanem u pet ujutro i odradim kratki lagani trening. Dakle, u takvim okolnostima, u petak sam krenuo sa grupom boljih trkača (ostali su krenuli 1 sat ranije) i očekivao sam da ću ih sa lakoćom pratiti, jer imaju već pet maratona u nogama. Međutim, ispostavilo se da je to bila samo pusta želja. Nisam mogao da verujem sopstvenim očima, da na usponima niko od njih nije prohodao osim mene. Neko vreme sam im ipak parirao, trčeći brže na nizbrdicama, ali negde posle 20 km jednostavno su nestali, više ih nisam sustizavao. Drugog dana, tj. na zadnjoj sedmoj etapi, startovao sam sa tri najbolje devojke. I opet se ponovila ta priča, kao i prethodnog dana, sve tri su me „odrale“ po istom scenariju, jednostavno su trčale u istom tempu i na usponima i na nizbrdicama. Očigledno je da su svi, i muški i ženske, izvanrednog psihičkog kova, videlo se na njihovim licima da trče sa naporom, ali nisu odustajali.
Staze su prilično dobro obeležene, ali za svaki slučaj, svi učesnici dobijaju mape (u levoj ruci na slici), kao i u orijentirigu, sa naznačenom trasom. Odprilike, jedna trećina staze ide asfaltnim putevima, a preostali deo kroz polja i šume. Krajolici su prelepi, lepo uređeni gradići i sela, stoletne borove šume, mnoštvo bistrih potoka, pašnjaci puni stoke, valovita polja sa žitaricama, kukuruzom, ali i polja sa sunčanim baterijama. Posebno su me oduševile polja sa nepreglednim parcelama maka, neobično lepo šatiranih  listova u nijansama zelene boje. Ova fotografija baš to i ne svedoči, ali verujte mi da skoro da nema pedlja neiskorišćene obradive zemlje, nigde parloga, korova i sl.

I po ko zna koji put se uveravam, da u ovim tzv. „malim“, „seoskim“ trkama uvek nalazim pravo zadovoljstvo što sam tu, i što sam deo tih zbivanja. Lepo je biti u nekom mondenskom gradu, na maratonu sa nekoliko hiljada i desetina hiljada učesnika (i naravno 50-100 evra startnine, plus skupi hoteli), ali tamo je svako skoro kao posmatrač, kap u moru zbivanja. A ovde, pedesetak učesnika, tih dana živi kao jedna velika trkačka porodica, svi smo u jednom neprekidnom kontaktu, te sam tako upoznao mnoge od njih. I skoro da sam siguran da više neću razmišljati o maratonima u Parizu, Londonu, Njujorku, itd, iz prostog razloga, da za te novce mogu sebi da priuštim na desetine ovakvih trka, koji su inspiratvnije i sadržajnije u svakom pogledu.
Kao što rekoh ovde sam upoznao mnoge zanimljive ljude. Počnimo od Danijela Oraleka (na slici dole sa brojem 105), trenutno najboljeg češkog ultramaratonca, a možda i evropskog, jer je 2011. god.  bio prvi na listi u disciplini 100km sa 6:54. Koliko je taj čovek neumoran, svedoči i lista njegovih rezultata u 2012. Čovek je u ovoj godini već pretrčao 12 maratona, 4 ultra, i 22 ostale „kraće“ trke. Na večini ovih trka je bio pobednik. Na ovom semodnevnom (planinskim) maratonima je ostvario sledeća vremena: 03:44:09, 03:38:52, 03:41:56, 03:38:55, 03:45:34, 03:46:01, 03:32:26(vidi kopmletne rezultate).Ono što ga posebno krasi, je to da njega skoro da i ne interesuju novčane nagrade, jednom rečju, apsolutni sportski amater.
 „Bakica“ Eichner Sigrid iz Nemačke, sa svojih 72 godine, je ovde savladala svih 7 maratona, i to tako da je u svakoj narednoj etapi postizala bolje vreme. Ovde u Lomnicama je „ukeširala“ svoj  1700. (i slovima hiljadu sedamstoti) maraton i ultramaraton. Naravno, da je član nemačkog kluba 100 maratona, a ovde ih je bilo još troje. Mala anegdota, kad sam im u razgovoru predložio četvoro-etapnu trku na 100 km u poljskom gradu Zamošć, gde sam učestvovao 6 puta, oni su onako ozbiljno odgovorili da ih takve kratke trke ne zanimaju.
Posebno zanimljiv je Ivan Đurkovski, koji drži rekord Slovačke u trci na 48 sati sa 386 km. U toj trci je Ivan prvih 24 časa istrčao 183 km, a u drugih 203. Lično ne verujem da iko ikad u takvoj trci ima drugu polovinu bolju od prve. A šta tek reći na činjenicu, da je on od dosadašnjih 20 Moravskih ultramaratona, čak 18 puta savladao.
Ovde je i trećeg dana bio poljski rekorder po broju maratona Ježi Bednar, ali nažalost posle etape je odputovao tako da ga nisam imao uspeo upoznati.
Završna ceremonija je posebna priča. Uz gledanje snimljenog materijala, pozdravnih reči svih onih koji su pomogli u realizaciji ove manifestacije, uručenja skromnih robnih nagrada najboljima, uz neviđenu zakusku, i po kvalitetu i kvantitetu. Verujem da nas je bilo dvaput više, opet bi ostalo još. Hteo ne hteo, setih se naših vojničkih pasulja i lovačkih gulaša, posle čega svi listom odlaze kući. Ovde moram da dodam paralelu, da u pomenutom gradu Zamošću u Poljskoj je, tako reći, slična organizacija i atmosfera kao u Lomnicama, uz dopunu da nakon završne ceremonije proglašenja najboljih, uz solidnu tombolu,  tek počinje fešta uz orkestar, ples, igru, pesmu do kasno u noć.
Nažalost, ovde nisam mogao ostati do kraja, jer sam sa svojim novim poznanicima krenuo na put do Ostrave i dalje prema Poljskoj, da bih stigao u nedelju da pravim društvo mojoj Bernadeti na šahovskom turniru. Uzgred, i sam se prijavio na tom turniru, i ponosno mogu reći da sam po šestokružnom švajcarskom sistemu, dobio tri i izgubio tri partije, i od 28 učesnika zauzeo 15. mesto. Bernadeta je u muško-ženskoj konkurenciji sa dve dobijene partije bila 20.
I za kraj dodao bih neka svoja razmišljanja. Većina od nas zna da je Zoran Marković iz N. Sada rođeni planinski trkač. Verujem da bi nam Zoki u Lomnicama osvetlao obraz. Nažalost, Zoki radi u firmi sa minimalcem, uz neredovna primanja, i teško da bi mogao sebi priuštiti ovu trku.. Dajte da učinimo nešto za njega da mu pomognemo da nađe sponzora. Ja mu u tome sigurno ne mogu pomoći, jer ni za sebe nisam u stanju da nađem sponzora., ali evo, iako sam nezaposlen, od srca prilažem 20 evra… A dovoljno je da nekako skupimo 220 evra za učešće i put. A ako se nađe još, dobro bi bilo za patike i vitaminizaciju.

Drago Boroja