„Garažni“ i „hodnički“ maratoni u CZ-SLK

I ovog puta ću članak početi sa uvodnom poštapalicom „još jedno maratonsko putešestvije CZ-POL-SLK“. Nadam se da će to biti poslednje!  Odmah da pojasnim. U zadnje 2-3 godine, učestalije sam putovao u Poljsku, a zatim se i morao vraćati kući, zbog propisa proisteklih iz bele šengen vize, koja kaže da se na teritoriji Evropske unije, može maksimalno boraviti 3 meseca u zadnjih 6 meseci. Sada očekujem pozitivno rešenje mog zahteva za odobrenje boravišta u Poljskoj, a nakon toga ću sa zadovoljstvom naredni članak početi rečima „jedno maratonsko putešestvije u Srbiju“…

Na maraton u Češkim Buđejovicama (vidi rezultate) sam otputovao zajedno sa Draganom Ćirićem, Srećkom Mićićem i Ninoslavom Raškovićem. O ovom nesvakidašnjem maratonu u podzemnoj garaži na -2. spratu, Dragan i Nino   su opširno i ilustrativno opisali u svojim člancima (vidi) (vidi). Ja bih ukratko samo potvrdio, da je to jedan vrlo zanimljiv maraton, i da je vredelo to doživeti. Posebno mi je milo, da sam konačno nešto bolje upoznao Nina. Zadivljen sam njegovom voljom i energijom u svakodnevoj borbi sa dijabetisom, i želim mu od sveg srca da ostvari željeni plan u ovoj godini – u svakom mesecu po jedan maraton.

Nakon trke, poželeo sam srećan povratak kući našim maratoncima, a ja sam sa nekolicinom Čeha krenuo vozom prema Poljskoj, do Bernadete.

Na ovom maratonu sam obnovio povredu ligamenata kolena, zadobijenu na maratonu 6. januara ove godine u Kolarevu, Slovačka.  Iz tog razloga, a bogami i zbog sibirske zime sa -15 do -20 stepeni, odustao sam od planiranog maratona 5. februara u Ostravi, Češka. Međutim, par dana pre tog 5, februara, primio sam zajedno sa Bernadetom, ljubazan poziv da učestvujemo u memorijalnoj trci povodom oslobođenja koncentracionog logora, nama poznatijeg kao Aušvic, kod grada Ošvjenćim. Iako sam već dva puta bio kao turista u tom logoru, 1975. za vreme studentske prakse, i 1988. sa folklornom grupom iz Begeča, rado sam i pored povrede kolena, prihvatio poziv – jednostavno sam želeo i na trkački način da odam poštu svim tim stradalnicima jedne bolesne ideologije Trećeg Rajha.

Tog 4. februara 2012. je bilo jako hladno, -16 stepeni, uz nemilosrdno hladan vetar, ali zaista, niko od nas pedesetak učesnika se na to nije obazirao, dok smo trčali od mesta okupljanja do logora Aušvic, i dalje do obližnjeg  logora Birkenau i nazad, putevima, koji su većini logoraša bili i poslednji u životu. Kako li je tek bilo svim tim jadnim ljudima, u hladnim, ledenim barakama, uz teški fizički rad, okrutnu torturu esesovaca, oskudno obučeni, gladni i žedni. Ali, kako je i u takvim nečovečnim uslovima ljudski duh neuništiv,  osvedočili smo se, između ostalog, i na izložbi umetničkih radova logoraša. Čak kad je fotografisanje ili crtanje bilo zabranjeno i najsurovije kažnjavano, nastala su brojna remek dela. Ispred spomenika svim žrtvama, položili smo buket cveća, a ja sam se poklonio i ispred spomen-ploče žrtvama iz Jugoslavije, kojih prema  procenama je bilo oko 10000,

U svoj svojoj maratonskoj karijeri, maratoni  sa najvećim brojem krugova su bili u Nišu, 48 , i u Buđejovicama  63 kruga. Tokom proleća ću u Poljskoj istrčati nekoliko maratona na atletskoj stazi. Naime, nekolicina poljskih maratonaca, u okviru ovogodišnjeg evropskog prvenstva u fudbalu u Poljskoj i Ukrajini, planira da isključivo na stadionima istrči 42 maratona za 42 dana. Ja ću im se pridružiti na 4-5 maratona, dakle, maraton sa 105,5 krugova po 400m. Međutim, kad sam u Buđejovicama saznao da će 11. februara u gradu Prievidza, održati maraton sa 311 krugova po 135.7 metara,  znao sam da ja takav maratonski  izazov ne smem propustiti. Ali, odmah je sledila neprijatna vest da je lista učesnika ograničena na 15 osoba i već odavno popunjena prema pozivu Organizatora. Nisam se dao pokolebati, i usledila je prepiska sa „Klubom skupljača maratona“ Slovačke. I nije bilo uzalud,  par dana pre maratona sam uvršten na listu učesnika. Poljski maratonac Lešek Nažemjec je javio da odustaje i ja sam ubačen (vidi listu), uz ovakvu „pompeznu“ najavu – Drago Boroja, SRB, Srbský kráľ zberačov maratónov. Moram odmah neskromno dodati, da mi je ovo baš prijalo, slično kao i u Buđejovicama, kada mi je direktor trke dubokim naklonom, odao poštovanje za mojih 175 maratona. Jednostavno, takve naizgled patetične stvari, razgaljuju dušu, i vraćaju veru u to da su svi ti naporni treninzi, znoj (pa i suze), odricanja,  ipak imali nekog smisla.

Prema informacijama iz najave trke, ovo je maraton sa najkraćom sertifikovanom stazom (311 krugova po 135.70 metara). Trasa maratona, kao što se vidi i na slici, je duž hodnika osnovne škole u Prievici. Hodnici su u obliku pravougaonika, dva  su širine 2m, a dva nekih 5m, i njima su oformljene krivine. Pod je od linoleuma, i ako se ovlaži postaje klizav, pa je iz tog razloga preporučeno da se napici pažljivo piju iz flašica.

O Miroslavu Krišku, idejnom tvorcu ovog maratona, (na slici smo nas dvojica)  već sam  pisao ranije (vidi). Ovde ću pokušati  ukratko opisati njegov bionický časomerný systém, kako ga je sam nazvao, sa čim  je lucidno rešio problem brojanja krugova. U Excel-ovom programu je podelio ekran na odgovarajući broj celina, za svakog takmičara po jedna, Jedan sudija tokom trke glasno čita broj takmičara, a drugi za računarom, klika njihove brojeve u pomenutim celinama. Sve se to projektuje uveličano na zid, gde se može očitati koliko ko ima istrčanih krugova, koliko kilometara, proteklo vreme, prosečan tempo. Ovakav sistem je besprekorno funkcionisao bez ijedne greške i primedbe. Koliko je to sjajno rešeno, možda će ilustrativno dočarati podatak da je trebalo za 15 učesnika registrovati 4665 prolaza, dakle u proseku svakih 3-4 sekunde, mada ne retko je trebalo zapisati odjednom i grupe sa 6-7 maratonaca. Mora se odati priznanje brojačkom osoblju na visokoj koncentraciji tokom cele trke

U nedelji koja je prethodila ovom maratonu, napravio sam dva treninga na -15 stepeni u Poljskoj sa mojom Bernadetom. Neizlečeno koleno sam naravnoi dalje osećao, Bio sam svestan, u šta se upuštam sa takvim kolenom, ali šta da se radi –  preovladala je želja za takvim maratonom. I zaista posle 5-6 km koleno je nagoveštavalo probleme, ali na sreću, tad je usledila promena smera trčanja, tako da se opterećenje prenelo na koleno druge noge. Ova promena smera trčanja je vršena svakih pola sata, tako što bi glavni sudija stao na startno-cilju, i pištaljkom svakom maratoncu najavljivao promenu smera.

 Moram priznati, da su mi uvodni krugovi bili teški, što zbog kolena, što zbog činjenice da su mi krugovi nekako sporo „topili“. A onda, negde na polovini trke, kad nam je sudija očitao sa nekog instrumenta, da je temperatura 18 stepeni, vlažnost 44 procenta, setio sam se kako bi to bilo da smo napolju na trci na nekoh -12-15 stepeni, na vetru, na klizavom asfaltu. To mi je ulilo neku dodatnu motivaciju, a kad sam malo kasnije uzeo i MP-3 plejer sa mojom omiljenom muzikom, sve se promenilo. Preostlih 150 krugova su prošli kao rukom odneti. Čak šta više, u zadnjih pedesetak krugova  mislim da me više niko nije obišao. Slikovito  bih to mogao opisati, sa čitanjem neke knjige sa 311 strana, u kojoj je prvih stotinak strana  dosadni uvod, a onda počinje razrada i zaplet u kom se jednostavno gutaju naredne strane.

Rezultat

7. Prievidzská Chodba – maraton,  Prievidza, 11. 2. 2012  ,

Štart: 10,42

    ŽENY

##. meno ročník                         štát klub                              čas

1. Seidlová Eva 48                  SVK AK Tlmače                   3:50:04          (217+16)

    MUŽI

##. meno ročník                      štát klub                                  čas

1. Vabroušek Petr 73               CZE Author Tufo Zlín          2:42:58            (126+0)

2. Tichý Peter 69                     SVK ŠKP Čadca                 2:51:14            (70+43)

3. Ďuriga Stanislav 61              SVK SDKÚ Trenčín            3:09:36

4. Hanzlík Ondrej 60               SVK AK Baník Prievidza               3:16:38           (53+0)

5. Šorek Miroslav 62               SVK HBP Handlová           3:40:04            (82+3)

6. Hrček Petr 61                     CZE Brandýs nad Labem     3:42:32            (324+0)

7. Dočkal Radek 66                CZE RILA Team Brno        3:46:55

8. Simon Alexander 47           SVK DS Žilina                    3:47:40            (642+0)

9. Hasal Mirek 65                   CZE behej.com                      4:03:07           (35+1)

10. Krumer Miroslav 49          CZE MK Ostrov                     4:08:48          (221+0)

11. Virčík Jozef 62                  SVK Prievidza                       4:10:40

12. Kriško Miroslav 57           SVK 42195.sk uteč                 4:11:26          (387+0)

13. Boroja Drago 53              SRB U Freda Tychy                4:11:56          (176+35)

14. Březina Jiří 39                  CZE SK Přerov                       4:56:24           (555+2)

Neubičajeno, gore sam priložioi rezultate „svih“ 15 učesnika. Ja sam u zagradi dodao njihov dotadašnji broj pretrčanih maratona i ultramaratona, radi ilustracije kakav je to „maratonski krem“ bio skoncentrisan u Prievici. Dodatno osećam čast i obavezu da o nekim pojedincima napišem par reči. Pobednik Petr Vabroušek (sa brojem 111) je verovatno mnogo poznatiji triatloncima kao dvostruki osvajač svetskog kupa u triatlonu. Pre samo dve nedelje u Buđejovicama je bio drugi sa vremenom 2:43:06. Drugoplasirani Peter Tihi (sa br.11),  pak, je poznatiji hodačima (zna i naše hodače –braću Filipović, Sašu Rakovića, Vladu Savanovića), i bio je učesnik  Olimpijskih igara, u Sidneju i Atlanti, a nakon hodačke karijere, prešao je u (ultra)maratonce, i u veteranskim godinama nekoliko puta bio državni prvak u maratonu. Ultramaratonci!!! Pažnja!!! Peter na 100km u brzom hodanju ima vreme 9:02:00, a na 50km 3:51:22. Fenomenalno! Miroslav Šorek je alpinista, a najponosniji je na to što nije izašao na vrh Mon Blana, jer je 300 m ispod vrha odustao od osvajanja da bi sa kolegom spasio život jednom danskom alpinistu. Hrček Petr većinu svojih maratona je istrčao u evropskim gradovima, a za beogradski maraton mi je iskreno rekao, da je jednostavno razočaran. O Simonu sam već pisao, kao i Nino u članku iz Buđejovica, ja ću samo dodati da čovek u jednoj godini ima istrčana čak 76 maratona!. Hasal Mirek, kao stjuard češke avio-kompanije, ima istrčan maraton na visini 11000 metara u avionu između sedišta. Ježi Bžezina je rekorder Češke, a po liku, niko mu ne bi dao ni 50 godina, iako ih ima svih 73.

Za pamćenje je bilo druženje posle trke. Ondrej Hazlik je inače domar u toj školi, i pobrinuo se sa svojom porodicom, da ništa ne fali. Ovde ću dodati, da veteranka Eva Siedlova je ne samo dobra maratonka, već i odlična kuvarica, a Simon se, pak, pokazao kao virtuoz na klaviru. Uz bogatu trpezu, šampanjac i pivo većina nas je ostala u jednoj školskoj učioni do duboko u noć. Ali ono što je mene posebno oduševilo, tj. dojmilo, i što sam zapazio još od prvog boravka u ovim krajevima,  bila je činjenica kako su Česi i Slovaci ostali prijatelji. Svi su govorili u svom jeziku, ali su očigledno svi znali oba jezika, koja nemaju ni blizu tu sličnost kao srpski i hrvatski, koji imaju samo takve male razlike tipa kazalište-pozorište, vlak-voz, kruh-hleb, domaćica u kući-kućenica u domu… Sa razočarenjem sam samo mogao konstatovati, – oni su se ljudski način razdružili i ostali prijatelji, a mi smo se razdružili na najbrutalniji barbarski ili varvarski način, i verovatno, ostajemo udaljeni od sebe još dugo, dugo.

I ovo putešestvije je završeno, ponovo sam kući, Srećan sam, da sam u sred zime, kad mu vreme nije, istrčao dva maratona, onako elegantno, u šorcu i majici.

Drago Boroja