Kratak rezime prethodnih 6 maratona za 6 nedelja. Nema tu mnogo šta da se priča, jednostavno to i nije neki “podvig”, ako se samo malo prisetim da sam 5 maratona istrčao u samo jednom danu, tj. u trci na 24 časa u Beogradu 2000. godine. I dalje važi teza da je maratonsko trčanje neiscrpni izazov, i ovih 6 maratona za 6 nedelja, odmah preinačujem u verovatnih 10 maratona za 10 nedelja. Iako nisam baš neki ljubitelj eksremalnih maratona, ovog puta se složilo da će baš sva četiri biti upravo takvi.
Ovaj prvi od njih spada u kategoriju planinskih (ukupna visinska razlika je preko 800 metara), i održava se u pitomom nacionalnom parku Bukki, kraj grada Miskolca na severo-istoku Mađarske. Naravno, kao i mnogo puta dosad, ovaj maraton mi je bio na putu do Poljske i moje Bernadete.
Maraton se održava po 19. put i bilo je očigledno da se Organizator u međuvremenu opskrbio svim potrebnim tehničkim stvarima za dobru organizaciju trku na otvorenom: šatori, stolovi, klupe, startna kapija, oznake na stazi…Nažalost, sutradan na trci se pokazalo da je džaba sva tehnika kad ljudski faktor zakaže.
Zahvaljujem se našem kolegi Arpadu Šarkeziju sa SOMARATON-a na svesrdnoj pomoći oko prevođenja najvažnijih informacija, kao i sa posredovanjem u obezbeđenju besplatnog učešća u trci.
Sa Arpadovom preporukom ovde sam toplo dočekan. Nakon prijavljivanja, na obostrano ne baš sjajnom engleskom, shvatio sam da mi nude smeštaj u obližnjem, pretpostavljam, sindikalnom objektu, kako ga nazvaše “wooden house”, što sam protumačio kao bungalov. Međutim, predveče, kad su me tamo odveli, pokazalo se da tamo nema spavaćih soba. Ali šta je – tu je. U menzi sam spojio desetak tapaciranih stolica, i pripremio vreću za spavanje. Kako je objekat u šumi, a ja sam samcit u njemu, setivši se starog vica o izvesnoj Zagorki, koju kad su pitali, zar se ne boji noću kroz šumu sama se vraćati sa posla, je nonšalantno odgovorila: “A kaj se mam bojat, vukov nema, penezi (novca) nemam, a fukat se znam.”, pa sam ja, za svaki slučaj na sigurno sklonio veći deo novca, a preventivno, ne treba vraga vući za rep, pogasio sam sva svetla, i izašao na nadkrivenu terasu, da uz pivce uživam u romantičnoj kiši koja je već padala par sati, i kako se pokazalo padaće sa kratkim prekidima narednih dvadesetak sati. A onda sam na toj terasi doživeo “prosvetlenje”. Ne, nije to bilo neko duhovno prosvetlenje, već stvarno od strane roja SVITACA, živuljki koje nisam video od dečačkih dana. Jednostavno, njihova pojava posle toliko godina, na mene, kao velikog zaljubljenika u prirodu , je ostavila veliki utisak, i rekao sam sebi – za ovo je vredelo doći i videti. Ostavljam slobodu pojedincima za komentar, da su mi se svitci pričinili posle onog piva, a možda i dva.
U ovoj trkačkoj manifestaciji bile su četiri discipline – ultramaraton na 50km, maraton, polumaraton i minimaraton. Prve tri discipline imaju zajednički start i kružne staze, koje se poklapaju u početnom delu trke. Nakon nekih dva kilometra, na jednoj rasrsnici u šumi, gore pomenuti ljudski faktor nas je trebao usmeriti levo, a on je uradio obrnuto, usmerio nas desno, i tek nakon nekih 2 km, neko je shvatio da je to pogrešna staza i svi nazad. Dakle, najmanje 4 km smo trčali više, što se vidi i po rezultatima. Da bi zbrka, bila kompletnija, u tom trenutku su naišli u susret trkači minimaratona, čija je to prava staza, i na uskim blatnjavim stazama je nastao haos.
Nekako smo se iščupali iz te šume, nakon čega je nastao period trčanja po asfaltu, tucaniku i kamenim stazama, uz konstantni uspon sve do 24. km, kada smo se ponovo obreli u šumi, uglavnom na nizbrdici, gde se na klizavim blatnjavim stazama gledalo samo kako održati ravnotežu. Na kraju onog dugog uspona, bio sam svestan iscrpljenosti, ali sam takođe znao da na ovoj nizbrdici nesmem prohodati, jer bih na tih 10-12 stepeni, sa skroz mokrom majicom i patikama, sigurno se smrzao živ, što kažu. A ko bi očekivao takvo vreme u julu!!! A priroda tog nacionalnog parka je prelepa, i verovatno je pravo zadovoljstvo tamo trčati u nekim normalnijim okolnostima. Tešivši se, da je i to manje zlo nego trčati na 30-35 stepeni, istrčao sam i ovaj maraton. Donja fotografija, verno dočarava moju začuđenost, kada mi je ova zgodna plavušica palcem pokazala da sam prvi u kategoriji M55-64. Kasnije niz rezultata sam saznao da sam bio i jedini učesnik u toj kategoriji. Pa šta, ja sam u ovoj trci ipak pobedio sebe.
Naravno, nakon trke je priređen neizostavni mađarski gulaš i druženje uz pivo.
Usledio je dugi put vozom, sa četiri presedanja, preko Slovačke, kroz Košice, Žilinu, Čadcu, Skalite, i ponovnog hodanja po željezničkim pragovima do Zwardonja u Poljskoj, o čemu sam pisao u članku sa maratona u Čadci.
1 komentar
Bravo! Pobediti samog sebe..kad to uspe sve ostalo je šala!