Već u nedelju uvece posle maratona u Gerlicu, počelo je da me boli negde u kosti zgloba desnog stopala, a u ponedeljak ujutro već sam vidno hramao. Naravno, prva pomisao mi je bila da izgleda ništa od plana 6 maratona za 6 nedelja. Na sreću imao sam kod sebe čuvenu “konjsku” mast i narednih dana sam redovno mazao bolno mesto. A onda, u četvrtak ujutro iznenađenje – noga me više ne boli. Sav ushićen, hteo sam odmah poći na trening, ali me je moja, uvek obazriva Bernadeta, posavetovala da sačekam bar do predvečerja i zajedničkog treninga. I znate kako je to na prvom treningu posle povrede, kreće se bojažljivo, uz stalno prisutan crv u glavi, sad će, sad će ponovo početi bol, tako da na kraju tog kratkog treninga nisam ni bio siguran da li je noga oporavljena ili ne.
Prethodnih dana sam se inače lomio da li da pođem na kros maraton u Novom Mestu na Pilnici u Poljskoj ili na maraton u Čadci u Slovačkoj. Posle ove povrede, više nije bilo dvoumljenja, bolje putovati u Čadcu, iako zbog remonta pruga imam loše veze, nego lomatati se sa neoporavljenim zglobom po brdskim i šumskim stazama nad rekom Pilnicom.
Naziv maratona je prema nazivu tog područja Slovačke, a održava se u mestu Čadca. Čadca je grad sa 26.000 stanovnika u severo-zapadnoj Slovačkoj, na nekih 20 km od poljske granice. Grad ima već 37-godišnju dugu tradiciju održavanja maratona, i to se vidi na svakom koraku da su ponosni na to – bukvalno je sav grad okićen maratonskim plakatima i bilbordima.
Staza je vrlo inspirativna. Najpre se trči uz jednu rečicu cestom sa vrlo blagim usponom, kroz nekoliko sela, u kojima i dan-danas funkcionišu zvučnici okačeni na stubove duž glavne ulice. Oni koji su češče boravili u Slovačkoj, znaju da je taj sistem razglasa bio jedinstven u bivšem istočnom bloku. Ovom prigodom je puštana za moj ukus baš lepa muzika, uz povremene aktuelne informacije u vezi odvijanja samog maratona. Nakon okreta na 21,1 km, istim putem je povratak do cilja.
Za razliku od prethodna tri izuzetno topla maratona, ovdašnjih 20-22 stepena, sa svežim planinskim vetrom, delovali su baš pogodni za trčanje.
U trku sam ušao bez ikakvog zagrevanja trčkaranjem – jednostavno nisam želeo da znam pre starta da li me noga boli ili ne. Kad krenem, rezonovao sam, ako dođe do bola, onda ću na tanane da razmislim šta dalje. I desilo se ono najbolje – niti se povreda tada, niti narednih dana nije obnovila. Verovatno je tome doprinelo mudro mirovanje, što moram zahvaliti mojoj Bernadeti, kao i uostalom za svu moguću “logistiku” tokom ove tri nedelje boravka kod nje.
Za relativno moj dobar rezultat (3:59:57, vidi rezultate), sigurno mogu da zahvalim, ovog puta i sebi, i svojoj odluci, da na nekom 5.-om km malo ubrzam i sustignem jednu grupu trkača. Znao sam da će mi sa njima biti lakše na tom usponu, još uz vetar u prsa. I bilo je tako, a u kriznim momentima, u povratku, u drugoj polovini maratona, jednostavno sam sebi i svojim nogama govorio, moram ih držati, u protivnom, kad ostanem sam , daljni scenario bio bi, već mnogo puta viđen, postepeno usporavanje i verovatan prelazak u povremeno hodanje.
Već sam pomenuo loše putne veze do ovog grada. U povratku sam doznao da imam neki autobus do mesta Skalite-Serafinov, koje je na 3km od poljskog pograničnog grada Zwardonja. U momentu sam odlučio ovih 3km preći peške. Oni koji su imali prilike hodati po željezničkim pragovima, znaju kako je to zamorno i nepodesno – niiti se može držati korak hodanjem po svakom pragu, niti po svakom drugom. Međutim sa umornim, drvenim nogama posle maratona, meni je baš leglo hodanje po svakom pragu, iako sam imao još dva ranca. Ovo pešačenje mi je sigurno pomoglo da prvi put posle ovih maratona ne dobijem neku upalu mišića.
Slični članci
