Izgleda da mi je lakše ove maratone pretrčati, nego sesti za kompjuter i preneti utiske sa njih. Evo već imam četiri maratona za sobom, a tek sad se nekako naterao da napišem izveštaj sa drugog.
Isto tako, ovde u Poljskoj na računaru moje Bernadete, ne uspeva mi ubaciti u članak neke od fotografija sa maratona. Verovatno je u pitanju moje površno kompjutersko znanje, a možda i nema instalisani odgovarajući program. No, u svakom slučaju ostajem u obavezi naknadno ubaciti neke od prigodnih fotografija, a možda i dovoljno da ubacim linkove ka fotografijama. Ali da se vratimo na temu – drugi maraton u nizu od šest.
Maraton u Opolu, Poljska, se održao po prvi put. Baš zato sam želeo da ne propustim taj maraton, kako bih u narednim godinama imao dodatnu motivaciju da i ovde u Poljskoj imam sva učešća na nekom maratonu, pogotovo ako me sreća posluži i ovih dana dobijem posao i boravak u Poljskoj. Uzgred, već imam sva tri učešća na maratonu u Katovicama.
Iako prvi put maraton je perfektno organizovan. Jedna od zanimljivosti u organizaciji je to , da je jedna vežbaona u sastavu hokejaškog kompleksa, imala četverostruku namenu – prvo je bila prijavni centar, uveče spavaona, ujutru garderoba i nakon trke menza za ručak.
Staza se sastojala od četiri istovetna kruga kroz centralni deo grada i obalama reke Odre. U starom delu grada je sačuvan originalni izgled zajedno sa kamenim pločnicima, kaldrmama, tako ds tih nekih 1-2 km nisu bili baš prijatni zbog podloge, koju uglavnom ne vole maratonci. A možete li zamisliti kako je tamo nekom ko trči bos maraton. A radi se o Pavelu Meju (vidi sliku), širom Poljske poznatom po tome, što i leti i zimi trči bos. Jedna od njegovih “egzibicija” je trčanje unazad i pre dve godine je tako istrčao maraton u Varšavi. Ne baš edukativan primer iz njegove karijere je i to da je zimus posle neke novogodisnje trke na -10 stepeni zavrsio u bolnici, ali na srecu bez posledica.
Kao i u Radencima, nije me poslužilo vreme, bilo je nekih 27-28 stepeni. Tokom trke me je počelo nešto boleti u listu leve noge, i počeo sam se brinuti da li ću završiti maraton. A onda sam se setio Voje Ćurulića, na maratonu u Ostravi, proglašenog za junaka od strane čeških maratonaca, (vidi članak: jos-jedno-maratonsko-putesestvije-pl-cz-pl ), i onda sam rekao sebi – Drago, pa Voja sa gomilim takvih i gorih tegoba, trči, tako reći, svaki maraton, i sve to stoički podnosi. I verujte da je pomoglo, uskoro sam i zaboravio na pritajeni bol. Nakon trke baš sam bio zadovoljan ostvarenim vremenom 4:01, koje je u nivou mojih standardnih ovogodišnjih ostvarenja. U narednom linku mogu se videti rezultati trke.
Pregledom rezultata može de utvrditi da je u maratonu i polumaratonu bilo 147, odnosno 157 učesnika. Za naše prilike to bi bila prilično masovna trka, ali za poljske prilike to je trka sa relativno malim brojem učesnika. Međutim, moram ovde dodati nešto što je za naše prilike nezamislivo. Mesec dana pre i mesec dana posle ovog maratona u Poljskoj se održalo ili će se održati ukupno preko 400 (i slovima četiristotine) raznih trka, od toga 15 maratona i 13 ultramaratona. Možete li zamisliti kolika je to onda trkačka populacija, ako se zna da na malom broju trka u Poljskoj ima manje od 100 učesnika. Na varšavskom i poznanjskom maratonu učestvuje preko 4000 učesnika, dok na maratonima u Krakovu, Katovicama, Krinjici, Bidgošću, Vroclavu, Gdanjsku, Lođu učestvuje od 500 do 2000, Svi ovi maratoni i još neki polumaratoni se prosto nadmeću u što boljim ponudama za učesnike. Na mnogim od njih za prvoplasiranog je predvižen automobil, pod uslovom da istrči bolje od npr. rekorda staze ili zadanog vremena. Vrlo često prvoplasirani to ne ostvari, i tada iz šešira neko od učesnika dobija taj auto. Takođe je redovna praksa posle trka, izvlačenje brojnih nagrada, od sportske opreme do laptopova i televizora. Neki organizatori oslobađaju plaćanja startnine svih onih npr. starijih od 60 godina, učesnika sa više od 10 učešća, a neki i sve one koji prvi put učestvuju u tom maratonu.
