Александар Вучковић, свестрани спортиста, маратонац

Недавно у Зрењанину, наш колега Александар Вучковић је истрчао свој 100.-ти маратон. Тим поводом сам га замолио да нам шире представи себе и своју спортску каријеру. Прочитавши, само сам могао закључити – једна необична прича и изузетно богата спортска каријера. Браво Ацо!

Рођен сам 1956. год.у Панчеву, у кући у којој и данас станујем. У Панчеву завршио сам Основну школу и гимназију. Након тога дипломирао сам на Правном факултету у Београду 1981. год.

Ожењен сам, отац  два сина од 40 и 33 године. Старији син је био првак Југославије у триатлону. Од 2021, године сам у пензији.

Са 15 година тренирао сам ватерполо у Панчеву (две године до затварања градског базена), након тога тренирам две године карате (опет до затварања, сада сале за вежбање).

Како сам сваког дана упоредо и трчао за своју душу, и редовно побеђивао на школским такмичењима у кросевима, учланио сам се у веслачки клуб Тамиш у Панчеву (уместо у атлетски клуб) највише због другара из школе.

Поред спортова које сам тренирао, 1978. год. због ловачког пса, којег сам нашао на улици (или је он нашао мене), учланио сам се у ловачко друштво у Панчеву, где сам и био једно време секретар клуба.

Од 1996. учланио сам се у ново-основани триатлон клуб „Тамиш“ Панчево, где сам редовно тренирао , да би 1998. године постао и првак, тада још увек Југославије, у олимпијском триатлону за ветеране изнад 40 година (1,5 км пливања, 40 км бицикла и 10 км трчања ) све за 2 часа 31минут.

Прва звнична трка ми је била у војсци. Каo најбољи тркач Армијске области, која је  покривала Хрватску и Босну и Херцеговину, месец дана сам путовао те 1983. године по Југославији војним авионом,  да би учесвовао на свим армијским кросевима.

Прва званична трка била ми је ултрамаратон на 12 часова  (шричинмој  други по реду на Ушћу Београд 1997. година).

Пре тога нисам трчао ни полумаратон.  Истрчао сам само 90 км мада ми нису призната последња 2 км јер сам закаснио на циљу за 2 минута.

Наредне 1998.  истрчао сам укупно 5 маратона, први у Скопљу,  док сам истрчао најбржи маратон у Краљеву (трка Гоч-Краљево) у времену 3 часа 23 минута. Такође те године такмичио сам се на свим тркама у триатлону, као и у појединим тркама у маратонском пливању. Истакао бих трку Сакуле-Опово,14,5 км, истрчаних за 52 минуте и полумаратон у Бачкој Тополи за тачно 1 час 28 минута, када сам се у циљу борио за треће место са Бороја Драгом, обе трке истрчане 1998.  год.   

Како су биле кризне године деведесетих,  морао сам поред редовног посла да радим као аутолакирер. Најзад сам одлучио 1997.  да постанем адвокат, као и да купим патике и кренем да трчим.

Преко Удружења „Ветеран“ из Београда , све до 2006.  године учествовао сам на свим дотада одржаним Балкански играма за ветеране, првенствено на полумаратонима.

Након  те године правим дужу паузу, првенствено из обавеза, које сам имао као адвокат и поновног активирања у веслању (римен и скул), веслању кануа, такмичења у једрењу преко лета, скијању преко зиме, као и активном планинарењу широм региона скоро сваког слободног викенда.

Од успеха у веслању издвојио бих учешће 2018.  год. на светском првенству у дубл скулу са мојим пријатељем Јованом Опачићем, као и две године прво место на првенству Србије на ергометру  (веслачка машина) 2018. и 2019. године. Сваке године са Јованом учествујем на рафтинг тркама за првенство Србије, као на другим рафтинзима , пре свега на Ибру и Тари.

Један од разлога одсуства са маратона је и учешће у политичком животу од 2000. године, прво као посланик ДОС-а у Скупштини АП Војводине (изабран на име у првом кругу са 67% гласова), касније од 2004.  до 2008.  као члан градског већа Панчева, са листе „Војводина за све – Александар Вучковић“.

Тек 2013. поново трчим маратоне на наговор мог друга са веслања.

Како сам открио да мој друг са стазе од пре 30 године, Драго Бороја, води клуб 100 маратона, кренуо сам да евидентирам моје истрчане маратоне и да их неуморно сакупљам.

Посебно бих истакао да сам 2025. године истрчао 33 маратона, а 2026. за првих пет месеци још 16 маратона, чиме сам достигао истрчаних 100 маратона и тиме испунио краткорочни задати циљ.

Ово не бих испунио да нисам узео редовно учешће на ТарТан тркама, Хамбург тркама у Сомбору и Вуковару. Могу рећи, што се тиче овог формата трка, да су за мене изазовније, па чак и напорније, него улични маратони, првенствено јер нема те логистике и подстицаја, које имамо на тим уличним тркама.

Могу истаћи да сам истрчао све маратоне које сам започео, не толико због добре физичке спреме колико због „манијакалне“ посвећености у трци, када не постоји опција одустанка, већ концентрисаност на сваки следећи корак и одбројавање преосталих метара до краја.

Сада сам пријатно изненађен због повећање интереса за трчање у Србији, али и мало разочаран малим бројем маратонаца првенствено у Београду.

Одушевљава ме емпатија коју имају маратонци у току трке за друге такмичаре-маратонце,тако што  их обавезно бодре , нуде воду и другу помоћ свима, који су у кризи или им је евидентно тешко. Ја сам имао прилику да помогнем једној Каји из Цеља да на трци у Раденцима,када је хтела да одустане на 30 км,  тако што сам бодрећи је, трчао полако поред ње све до краја трке.Такође сам и Владани из Панчева помагао  од почетка до краја маратона у Београду,да успешно заврши маратон ( то јој је као и Каји био први маратон). Срећа коју су обе исказале,једноставно је неописива.

Од интересантних тренутака издвојио бих мој ултра маратон (1997. Београд), када сам потпуно неискусан како треба да трчим, водио првих 6 часова са истрчаних 66 км, па сам стао као и многи пре мене да се окрепим и евентуално измасирам код масажера. Како није било слободних масажера, нити сам успео да узмем неку окрепу, кренуо сам након 20 минута поново да трчим али суочио сам се са нечим непознатим, а то је тотална утрнулост мишића (класична упала) ногу, да сам могао наредна два часа само да пешачим. Тек наредна три километра сам како тако трчао, док сам пуну брзину постигао у последњем 12.  сату. 

Када сам завршио трку више нисам могао да ходам од упале, тако да су ме донели на рукама до постоља да примим награду за друго место за старије од 40 година.  

На мом најбржем маратону, Гоч Краљево, како сам био лаган (тада 76 кг) низбрдицу низ Гоч првих 30 км завршио сам као први за око 2 часа, међутим требало је сада да се трчи узбрдо 6 км и назад, тако да сам неутрениран за брда истрчао ипак  3часа и 23 минута (поново уз упалу мишића).

На крају циљ ми је да трчим до 80 године и стигнем до 200. –тог маратона, уз још једну велику прославу, коју сам уприличио након првих 100 маратона.

Панчево, јун 2026, Александар Вучковић