Kada sam izašao iz aviona i vozio se nadzemnom železnicom prema hotelu, moj prvi i najupečatljiviji utisak, bila je sama panorama Tokija: kuća do kuće! Soliter do solitera, zbijeni i okrenuti na sve strane.Važno je samo što više iskoristiti svaki metar prostora. Nema drveća ili travnjaka. Video sam jedno groblje, verovatno 50×50 metara između samih solitera. Sunce uopšte ne dopire do njega. (A i zašto bi – mrtvima i nije potrebna svetlost).
Skoro sve zgrade su od metala. Kuda god pogledaš samo svetlosivi metal, verovatno kao zaštita od zemljotresa. Za tri dana, koliko sam boravio u Tokiju, nisam video ni jednog psa (ili mačku). Doduše, bilo je jedno zanimljivo, malo kučence na aerodromu, ali njega je službenica vodila od torbe do torbe da njuši, verovatno zbog droge.
Kada sam prestupio ciljnu crtu tokijskog maratona, bio sam veoma zadovoljan da sam ostvario svoj cilj i završio ciklus od šest mejdžorsa. Pa nije to bilo samo zbog istrčanog maratona. Navikao sam ja na maratonske napore i uvek dođem s lakoćom do cilja. Ali, ovog puta sam s posebnom strepnjom očekivao šta će biti na trci.
Naime, ja sam nedelju dana pre toga istegao levo rame. Tada i nisam osetio nešto posebno jak bol, ali sledećeg dana, nisam mogao da premaknem levu ruku. Posebno noću, kada bi se oznojio na spavanju i ohladio levo rame, mene bi bol probudio i nisam mogao više da spavam. Zbog toga sam pred polazak na avion namazao rame i nadlakticu s Finalgonom (mast koja veoma ugreva), a na avionu sam dobio mali pokrivač s kojim sam pokrio levu ruku i nisam smeo da se okrećem na sedištu.
Tako sam izdržao 12 sati do Tokija. (Isto tako je bilo i u povratku, ali tada sve to više nije bilo važno).
U Tokiju sam se trudio da ne spavam preko dana, kako bi spavao noću, međutim, nešto zbog vremenske razlike, ali uglavnom zbog bolova u ramenu, ja sam spavao samo po 2-3 sata noću. Zbog toga nisam mogao, u avionu u povratku da zapišem svoje utiske o tokijskoj avanturi – osećao sam se ošamućen u glavi i nisam niti čitao niti pisao. Mislim da mi se u životu nije desilo da gledam 15 sati, a da ništa ne čitam ili pišem! Sva sreća da je, tokom trke u Tokiju, bio sunčan i vruć dan, pa je moje rame izdržalo. Ono me je bolelo samo kada se ohladi.
O samoj trci na maratonu imam da opišem nekoliko zanimljivih situacija. Spomenuo bih najpre prvu okrepnu stanicu na 5-tom kilometru, koju nisam opazio! Ja sam trčao u masi uglavnom po desnoj strani – tako sam i navikao. Zaboravio sam da se promet u Japanu odvija po levoj strani, takođe se i hoda po ulici ili u metrou po levoj strani, kako bi Japanci, koji stalno žure, mogli da pretiču s desne strane. Sin me je stalno opominjao da se držim leve strane. Mene je bolelo levo rame i refleksno sam se oslanjao na desno rame, a i stariji ljudi sporije reaguju na takve promene.
Kod nas je gotovo nemoguće da ne opazim gde se daje voda na maratonskoj trci – obično je skoro pola ulice mokra i gazi se po praznim plastičnim čašama. Ovde, Japanci popiju tiho i odmah odbace čašu u male kontejnere. Dalje sam trčao više po levoj strani tako da sam opazio gde se daje ˝sportsko piće˝, ali nisam video vodu. Na glas sam razmišljao: ˝Nije moguće da nema vode!˝ To je čula jedna Japanka što daje pića, pa mi reče; ˝Voda!˝ i pokazala tamo dalje napred. Isto tako me je iznenadilo i na maratonu u Njujorku, gde su takođe govorili: ˝Voda, voda!˝
Ja, inače, na maratonu, pijem samo vodu i jedem šećer. Ponesem 4 male vrečice po 20 kockica šečera u džepovima i to je sve što koristim na maratonu. Nažalost, na maratonu nema ni jednetečnosti koja se daje, a da nije ni malo kisela, što dodatno zakiseli organizam maratonca, koji je već zakiseljen od mlečne kiseline koja se stvara tokom takmičenja, a kiselost je glavni razlog da mišići počnu da se zamaraju.
Na 14.km. mi je prišao neki reporter s kamerom i tražio intervju. (Verovatno zato što sam bio jedini toliko star u toj masi trkača, pa im je to bilo zanimljivo na neki način). Još dva puta su mi isto tako prilazili reporteri. Na 21.km sam opazio plastični WC i automatično skrenuo na levo. Kasno sam opazio da cela vrsta čeka ispred WC-a. Izgubio sam tačno 16 minuta zbog toga. Da sam znao da bih toliko čekao, nagnuo bih se na brzinu negde uz živu ogradu i izgubio samo pola minuta, a savesni i pedantni Japanci bi mogli samo da me gledaju i čude mi se!
Sama maratonska trasa je valovita zbog mostova, nadvožnjaka, kanala i to svakih 500 metara gore – dole. Upočetku to nisam primećivao, ali, kad sam video svoj tempo 10min/km a nakon pola minute 5min/km, shvatio sam da je to most. To me je podsetilo na maraton u Istanbulu i odmah sam smanjio brzinu. Tamo je trasa takođe valovita – 1-2 km naviše i isto toliko naniže i pošto sam trčao relativno brzo, a pre toga sam trenirao samo po ravnom terenu, na 22.km me je preseklo preko obe butine i nisam mogao više da trčim brzo.
U toku trke mi je otkazao i sat i počeo da pokazuje samo vreme i tempo a ne i pređeni put, pa nisam znao još koliko mi je preostalo do cilja – prvu oznaku sam video na 38. km. Možda Japancima i nisu potrebne oznake, pošto svi oni drže mobilne telefone u rukama dok trče. (To me je navelo na razmišljanje o vremenu kada je Henri Ford uveo pokretnu traku, čija posledica je bila neizmerno povećanje efikasnosti. Broj sati koji je bio potreban za izradu jednog automobila, a kasnije i drugih proizvoda, radikalno je smanjen i istovremeno se radikalno smanjila i količina i raznovrsnost pokreta tih radnika. Time je do kraja ispunjen Dekartov sistem. Glava i telo su još od pre razdvojeni, ali svejedno, telo se još nije sasvim otuđilo kod najnižeg sloja ljudi. Ovde u Tokiju sam video da je sada izdvojena i duša od tela – svi oni drže mobilni telefon, pa bilo da je to u metrou ili hodaju po ulici ili prelaze ulicu, čak i dok trče maraton – gledaju u ekran kao hipnotisani. Da li i nas to isto čeka u budućnisti, nažalost?)
Kada smo prešli ciljnu crtu, nas, koji smo istrčali šest mejdžorsa, usmerili su prema šatoru gde bi trebalo da dobijemo te medalje. Ja sam se polako kretao i bio zamišljen kako da pronađem sina koji me je čekao neki kilometar dalje, tamo gde je dozvoljeno da me čeka. Tako zamišljen, odjednom sam ugledao ispred sebe desetak Japanca, svečano obučenih – kravate, odela – kako mi prilaze nasmejani i nose medalju, svi mi pružaju ruke u pozdrav i čestitaju. Kamera je snimala direktno na pola metra u moje lice, svi su govorili na engleskom i očekivali da kažem nešto a ja – ništa. Ne znam engleski. Doduše, znam dobro da se služim na nemačkom. Ali – ne vredi! Ja, ustvari, znam šta bi govorio i to veoma dobro znam, ali da je tu bio moj sin da im prevodi na engleskom. Ovako – samo sam iskvario tako svečanu atmosferu. S mlađima nije bilo tako. Njima su samo dali medalju, pružili ruku u pozdrav i gotovo. Ja sam, međutim, kategorija 80+ i, možda jedini koji je dobio tog dana takvu medalju iz te kategorije. Zato sam im bio posebno interesantan.
Od svih mesta gde sam po svetu trčao maratone, najveći utisak sam dobio u Rejkjaviku (kao vulkanska država) i Tokio (kao mravinjak).
Vladimir Savić, Tokio, mart 2026
