Trčanje po snegu

Treba znati trčati po snegu i ledu, jer u suprotnom možemo se vro lako povrediti. Sećam se kad sam se povredio pre nekih petnaestak godina u toku zime, da me je sportski lekar najpre pitao da li sam trčao po klizavom snegu ili ledu, jer nagla proklizavanja mogu izazvati mikro traume u mišićima i tetivama. Sa druge strane trčanje u dubljem snegu takođe može biti rizično zbog odklizavanja, naročito po neravnom terenu, i u takvim uslovima treba držati nešto sitniji korak, koji nam daje veću  stabilnost. U takvim uslovima, poželjno je adaptiranje postepenim povećavanjem dužine u treningu.

Kao bivši fudbaler sećam se  značaja krampona u trčanju po blatnjavom i klizavom terenu. Kao maratonac viđao sam na zimskim maratonima u Poljskoj i Češkoj, da su neki pojedinci trčali u kopačkama. Međutim, kako sam davno, davno, pre nekih 20 godina i figurativno, i mentalno, i fizički, «okačio kopačke o klin», rešenje problema trčanja po snegu u kopačkama lično mi se nije dopadalo, pogotovo ako se uzme u obzir i cena koštanja istih. A onda, razmišljajući tokom jednog treninga, pala mi je ideja da izvršim modifikaciju patika, kako bi im se dodala funkcija krampona. U nerednim fotografijama, pokazao sam kako sam realizovao takvu ideju.

Dakle, jedan od načina da se trčanje po snegu ili ledu učini manje opasnim je da patikama dodamo krampone. Sve što vam je potrebno su odvijač, srpski rečeno, šrafciger, i dvadesetak lim-šrafića, prečnika 2-3mm, a sa aktivnom dužinom navojnog dela 10-12 mm u zavisnosti debljine đona. Oblik glave šrafića nije od presudnog značaja, ali šestougaoni verovatno imaju najveću dodirnu površinu.

Preporučujem  da se za probnu modifikaciju odaberu nešto starije patike sa nešto debljim đonom. Pretpostavljam da patike koje imaju vazdušne ili želatinske komore za amortizaciju nisu prikladne za ovu svrhu jer bi im se komore oštetile i izgubile funkciju. Isto tako penasti đonovi nisu prikladni jer neće držati dovoljno čvrsto šrafiće.

Šrafiće uglavnom treba umestiti na izlizanijim delovima đona, dakle na mestima koja su najviše opterećena u toku trčanja. Nakon ugradnje šrafića treba izvući uložak patike i proveriti da li je neki od šrafića probio đon. U tom slučaju treba ugraditi kraće šrafiće, ili naći mesto sa debljim đonom, ili dodati podloške odgovarajuće debljine. Sličnu kontrolu treba obaviti pre svakog treninga, kako bismo izbegli eventualnu povredu stopala. Veću funkcionalnost ovakvih krampona ja sam ostvario dodatnom ugradnjom prigodnih nazubljenih podloški (koje se koriste u industriji nameštaja kao maska). Optimalan broj krampona je oko 8-12 komada, a to zavisi pre svega od tipa patika i vašeg stila gaženja.

Nakon nekoliko treninga prvi utisci  su dosta  pozitivni.  Međutim, mislim da ovaj način ugradnje može poslužiti kao inicijalni, i da treba razmisliti o unapređenju istog sa ciljem boljeg prianjanja patike za klizavu podlogu.  Lično već razmišljam o ugradnji nazubljenih tračica, ali o tome posle narednog talasa snežnih padavina. Ne sumnjam da su još mnogi trkači na neki svoj način već rešavali problem trčanja u zimskim uslovima, i dobro bi bilo da nam prenesu svoja iskustva.

Priredio: Drago Boroja