Hiljaditi (1000.) maraton poljskog Forest Gump-a

Za uvod, mala digresija. Kojim rečima započinje ŠUMADIJSKI BLUZ, kultna numera   grupe SMAK? … tako je, te reči su DRAGO POČINJI…

Pa kad Smakovci tako kažu, onda  da počnem. 

U zadnje vreme skoro i da ne pišem o svojim učešćima na maratonima, uglavnom iz lenjosti i manjka nadahnuća. Ovog puta nema izgovora – imao sam čast i privilegiju da učestvujem, i brojkama i slovima, na 1000.-om (HILJADITOM) maratonu vanserijskog poljskog maratonca Rišarda Kalačinjskog. A ko je Rišard Kalačinjski, možete uvodno da se upoznate u mom članku iz 2015. godine  „Rišard Kalačinjski – poljski Forest Gump, 366 maratona za 366 dana“ (vidi link). Ali, ukratko, to je čovek, koji je iz ALKOholizma prešao u TRKOholizam, ali koji je tvrdo ostao na zemlji, svesno i savesno obavljajući svoje drušvene i privatne obaveza kao zemljoradnik i sportski aktivista. Pre desetak godina je zadivio svet svojim podvigom – u periodu od 15.08.2014 do 15.08.2015 on je istrčao 366 maratona za 366 dana. Ali, delija Rišard nije stao na tome, i nastavio je sa svojom pasijom i serijom maratona u okviru svog projekta pod nazivom Vitunja (Witunia)weekend maraton (vidi  link). Skoro svakog vikenda, u svom seocetu Vitunji, on je trčao maraton  sa istomišljenicima iz cele Poljske. Povremeno je organizovao dvo-, peto- i čak deseto-maratone. Naravno to su bili maratoni  tzv. kolegijalnog ili kameralnog tipa, koji su u Poljskoj opšte prihvačeni u okviru akcije Kameralna Polska, o čemu ću verovatno uskoro pisati. I tako trčeći od 50 do 70 maratona godišnje dogurao je da čudesnih  1000 maratona i ultramaratona.

Iako izbegavam više da pričam o svojim zdravstvenim problemima, ipak, osvrnuću se na to, i kako mi je silna želja i motivacija da učestvujem u toj istorijskoj trci verovatno pomogla da ih prebrodim i uspem, koliko-toliko, da povratim „trkačku“ formu . U sličnim okolnostima, sa reumom, diskopatijom…,  u zadnje vreme sam propustio čak tri prijavljena maratona, ali ovog puta sam jednostavno sebi rekao – dosta više toga, možeš ti to, seti se da sve počinje iz glave. I krenuo sam sa „treninzima“, uz obilato mazanje kremama, ruskom vodom i masažom. U prvoj nedelji, hodanje u šumi 5-7-10 km. U drugoj nedelji isto to, ali dosta intenzivnije. U trećoj povećana kilometraža 12-15-20 km, a u četvrtoj slično nešto intenzivnije, čuj intenzivnije,  sa jedva nekih 8:30- 9:00  min/km. Onda sam napravio test, hodanje laganim tempom ali sa poentom, što duže biti na nogama i za 4 sata sam prešao 26 km. Posle toga znao sam da imam snage i volje da pređem svih 42 km, i prijavio sam se za noćni kros maraton u Lublincu 08.avgusta. I za divno čudo, sa čeonom lampom, okružen nestvarnom tišinom, mrklim mrakom,  a povremeno divljim svinjama i slepim miševima, uspeo sam pređem taj maraton za „čak“ 6:18:19. Rezultati (vidi link). Neka se zna, da je i ovo je bila jedna od tzv. kolegijalnih trka, ali uredno prijavljena, na atestiranoj stazi,  bez startnine, ali sa bogatim startnim paketom. Naime, organizator trke je direktor čuvenog maratona Komandosa, gde se trči u uniformama, sa vojničkim čizmama i rancem sa 10 kg peska. Sa ponosom moram dodati da je moja Bernadka, čak dva puta savladavala taj maraton.

Verujte mi na reč, u treningu već nekih godinu dana nisam potrčao.  Nesretni kovid mi je u dva navrata urnisao pluća, i sada imam 35% manji kapacitet  i česte infekcije pluća. A kad i bolje razmislim, dosta sam se natrčao u životu, uskoro treba da završim treći krug oko Zemlje, i sada treba jednostavno uživati u opuštenoj „penzionerskoj šetnji“. Zaista, šta mi više znači, da li ću maraton savladati za 5-5:30 ili 6-6:30. Skoro ništa. Važno je biti ponovo na stazi, u društvu srodnih duša.

Selo Vitunja je nekih 500 km od mog grada Tihi. Na put sam krenuo sa još trojicom istomišljenika, mojih dobrih drugara, svi članovi kluba 100 maratona Poljske, u kojem sam i ja, doduše samo kao počasni član. Seba Vika (119) je pre dva meseca organizovao svoj STOTI maraton (naravno u kolegijalnom ambijentu), ali, nažalost zbog pomenutih zdravstvenih razloga, ja sam odustao, dva sata PRE trke, i tada sam skoro bio ubeđen da ja više nikad neću moći savladati maraton. Seba je u klubu glavni organizator putovanja na jeftine evropske maratone, jeftinim avio linijama, i sa njim sam bio na maratonima u Raguzi (ITA), Nikozija (CYP),  i Eliatu (IZR), kao i Kotoru (MNE), Sarajevo (BiH), Beogradu… Edek Dudek(18) je direktor Beskidskog maratona, a  kao moj gost je bio na maratonima u Skoplju, Podgorici i Novom Sadu. Aleksi Šablicki(102) je jedan od prvih organizatora kolegijalnih maratona u Poljskoj, po uzoru na hamburg maratone u Slovačkoj.

Usput smo prenoćili u gradu Bidgošču, gde sam 2012. , 2013.  i 2014.  trčao dvo-maratone o čemu sam pisao u…. (1. članak)    (2.članak)

Selo ima svega  800 stanovnika, ali je sigurno najpoznatije selo u Poljskoj –nema valjda nijedne TV stanice ili časopisa koji nije napravio reportažu o selu i Rišku. U selu glavna delatnost je zemljoradnja i stočarstvo, ali ima dosta proizvodnih firmi, što se videlo po brojnim reklama u startnom prostoru. Celo selo se sjatilo i pomagalo u organizaciji trke. Čak je i sveštenik lokalne crkve organizovao svečanu misu u čast jubilata Rišarda. Opštinsko veće je postavilo spomen-tablu (na slici). Ovo je svetli primer kako lokalna zajednica treba da podržava svog  sportistu.

Ukratko, na spomen-tabli je napisano da je posvećena sportisti, čiji uspesi su više nego lokalni, a čak se može reći i svetski, i da je većinu od svojih 1000 trka upravo trčao tim opštinskim putem… Zatim su nabrojana sva njegova najvažnija ostvarenja…a završava se ovim rečima:

„Tabla je postavljena u znak sećanja na 1000.-ti maraton Riška, realizovanog na ovom putu 15.08.2025. Neka ona istovremeno bude izraz našeg divljenja za njegovu neizmernu pasiju, a takođe skromna forma  priznanja i zahvalnosti za njegov trud, sportska dostignuća i promovisanje opštine Sepolno u svetu.“

A startna kapija  ruralnog tipa je remek-delo jednostavnosti i svrsishodnosti . Stubovi su od po tri komada savremenih urolanih bala slame, a preko njih je stavljena prečka od metalne cevi, o koju su okačene reklame i slično.

A ceo događaj je odisao prisnošćom, bliskošćom, u nekoj svečanoj festivalskoj atmosferi. U prijavnom centru, o čemu sam već pisao u pomenutom članku, svako je, u svako doba,  imao mogućnost da sam sebi spremi kafu, čaj, sok, posluži se kolačima i slično. Na montažnoj bini, svo vreme je svirao neki bend, sa širokim repertoarom od narodnjaka do roka. Pod otvorenim šatorima služila su se jela, popularne poljske čorbe i kobasice sa roštilja, lubenice, razni kolači, a obavezno u Poljskoj i hleb sa smalcem, tj. namaz od sitnih čvaraka. Ma skoro kao u Balaševićevoj pesmi „Al se nekad dobro jelo…“ Ima li išta lepše, kad se u euforičnom raspoloženju, nakon savladanog maratona, sedne za sto u okruženju poznanika i bliskih osoba, tako reći u porodičnoj atmosferi. E, da je još bilo neko pivce, pa makar i mlako, kako reče Balašević… ali, neka, poštujem opredelenje, da se ne služi nikakav alkohol, dovoljno smo opijeni trčanjem.

Ovde, u Vitunji, kao i pre deset godina, dočekala nas je paklena vrućina. Tokom trke je verovatno bilo i 35 C. Na sreću, na kružnoj stazi od nekih 7 km bile su tri bogate okrepne stanice, a meštani su još iznosili kofe i prskalice sa vodom. U tom danu, osnovna strategija je bila preživeti  vrućinu i  doći do cilja, a rezultat i onako je u drugom planu. I sve je lako i savladljivo ako se ima motivacija i inspiracija, a toga je bilo na pretek. Jedan deo staze trčao sam sa Riškom.

Prvi na cilju je bio Pšemislav Basa (vidi rezultate), moj dobar drugar sa trkačkih staza  (na slici). Bio je rekorder Poljske u trčanju na 12 i 24 h. Neizmerno sam se obradovao, kad sam ga sreo u prijavnom centru. Naime, Pšemek je imao saobraćajnu nesreću u februaru 2022. Kako je do toga došlo? Pšemek je oženjen ukrajinskom maratonkom Irinom Masnik, koja je npr. pobednica maratona u Katovicama. Kad je započeo nesretni rat u Ukrajini, zajedno su seli u iznajmljena kola i otišli u Ukrajinu da bi iz ratnog okruženja dovezli njenu  najstariju ćerku i koleginicu novinarku do njih i Poljskoj. U povratku zbog stresa i umora su doživeli tešku saobraćajnu nesreću i  svi su prebačeni u bolnicu. Ćerka i novinarka su ubrzo odpuštene iz bolnice, a Pšemek i Irina su još dugo ostali u bolnici u komi  i pod respiratorima. Na sreću, njihovi snažni trkački organizmi su ih otrgli iz zagrljaja smrti, i evo – Pšemek je ponovo na maratonskoj stazi i pobeđuje. Rekao mi je da i Irina se oporavlja i da je počela da lagano trči. Sve je dobro što se dobro završi. Nažalost, taj nesretni rat nikako da se završi…

Od stranaca bila su još dva Danca i dva Litvanca. Tokom trke, jedan od Litvanaca mi je rekao, da  je u Vitunji već četiri puta trčao deseto-maraton. Svaka čast!

Nemojte mi zameriti, ali  ne mogu a da se šaljivo ne osvrnem na to, kako bi neki naši vajni maratonci napisali o ovom događaju.

„Nedavno je tamo neki Poljak istrčao svoj hilljaditi maraton. Ali ako se pogleda lista njegovih maratona, onako naški, tvrdo,  otvoreno, treba tom liku reći – „Džaba ti to, moj prikane, možeš to okačiti mačku o rep, jer većina tih  „spi…nih“ maratona, ne spada u kategoriju „zvaničnih“, „jednogodišnjih“, „regularnih“, nisu to trke sa „minimalno 100 učesnika“ itd, itd…“

Dobro je da sam takav kakav jesam, da nemam nimalo sujetne zavisti, i da osećam neizmerno  poštovanje i divljenje ne samo prema takvom čoveku  i njegovom podvigu, već i prema svakom ko trči maraton, bez obzira da li je to „zvanični“ ili „hamburg“ maraton, bez obzira da li trči u društvu sa 3 ili 33000 učesnika.

Ne samo selo Vitunja, već i cela Poljska slavi i piše hvalospeve tom legendarnom čoveku i ja im se ovim rado pridružujem. Rišu, živeo ti nama još bar hiljadu maratona!!! Idemo dalje!

A za odjavu, podsetimo se  šta Smakovci dalje  kažu:

O, kako ste ljudi moji?
Jedna soba, drugi svet
Ja sam sam, u svojoj čoji
Gledam tuđi truo cvet

Poklonio bih život
Da pređem stari plot

Sanjao sam žutu dunju
Zemlju moju, zelen gaj
Video sam sjajnu munju
Drag i dalek zavičaj

Neko mi tad priđe i reče
„Stranče, dobro veče“  ….. itd

Nisam neki nostalgičar, ali ove reči baš „udaraju“.

Avgust 2025. ,   Drago Boroja