Ovih nedelja, naš cenjeni kolega, Mihal Šulja, nam je priredio još nekoliko fantastičnih ostvarenja u Slovačkoj. Zamolio sam ga, da nam u kratkom intervjuu dočara, kako je to sve izgledalo.
– Nedavno si oborio svetski rekord na trkačkoj traci? Ispričaj nam o tome nešto. Koliko se sećam ti si već i ranije obarao slovačke rekorde na traci.
Mihal: – Pre svega – pozdrav svim drugarima i onim drugima koji me zovu „brate“..
Jeste, obarao sam neke rekorde na traci. Pre neku godinu me pozvao tada meni nepoznat čovek sa predlogom da istrčim slovački rekord na traci na 100 km, koji je tada iznosio, mislim, oko solidnih 9 sati i30 minuta. I to sam bez neke pripreme i istrčao za skromnih 8 sati i 34 minute. Bio je to novi rekord, ali sam već tada znao da to moram popraviti. I to sam uradio početkom prošle godine u vremenu 7 sati i 14 minuta, i na tome sam stao. Ne gledam na traku za trčanje kao na ultra discipllinu.To je jednostavno traka za trčanje.
– Kakve su bile okolnosti koje su te nagnale da se ipak opredeliš za ove nove poduhvate na traci?
Mihal: – Cela prethodna godina je bila baš prepuna nekih odustajanja. Godinu sam ipak nekako opravdao, jer sam postao prvak Slovačke na 24h, a na 100 km istrčao normu za svetsko prvenstvo, ali rezultatima nisam bio zadovoljan. Odustao sam na „Od Tatri do Dunava“ (345km) u avgustu, a posle toga i na državnom prvenstvu na 50 km koje sam lično organizovao. Tu sam se veoma razočarao i izjavio da više i ne želim da trčim ultre.
Nakon nekoliko dana, shvatio sam, da ja tako ne funkcionišem. Ništa u životu nisam imao na izvolte, za sve sam morao sam da se izborim. Na kraju krajeva, uprkos svim rezultatima, u Srbiji me mnogi omalovažavaju, ili u najmanju ruku ne žele da priznaju da sam im „pokvario igricu“. Verovatno zato što sam došao niotkuda, što sam bio niko i ništa. Ali o tome sam dosta govorio i pisao i nikad to neću zaboraviti.
No, da se vratim na temu. Dakle, takav, kakav sam, odlučim, da ću ne samo nastaviti da trčim ultre, nego ću da istrčim nešto toliko teško i zahtevno, da ni sam ne verujem da to mogu. I odlučio sam se za trku 7 dana na traci. Što je još zanimljivije, imao sam samo nešto više od mesec i po za pripreme. Čak ni ljudi, organizatori trke na 100 km na traci, nisu ušli u ovo, jer nisu verovali da to mogu…I to je meni bila usluga, jer znamo se. Mene i to pokreće, kad znam da neko ne veruje u moje mogućnosti, onda je to strašno.
– Na koji način si se pripremao?
Mihal: – Za 40 dana imao sam 35 treninga na traci. Imao sam, na primer, tri nedelje pre trke takav blok treninga – za 5 dana svaki dan 50 km u tempu 4,40 min/km, a šesti dan sam istrčao pre noćne smene 43 km, odradio noćnu i odmah ujutro sam istrčao 53 km. Tada sam znao, da sam spreman. I onda naletim na podatak, da na traci, na 6h, svetski rekord je veoma slab, nekih 55 km i odlučim da, kao za generalnu probu, dve nedelje pre glavne trke istrčim 6h na traci. Da probam kako funkcioniše livestream i ostalo.. Istrčao sam tih 6 h rezultatom 85,89 km sa rezervom. Išao sam tempom od 4,03 do 4,15 od početka do kraja. Ni sekunde nisam stao. Malu nuždu sam vršio u flašicu, koju sam stavio u šorc. Normalno, tih tridesetak sekundi sam usporio na kaskanje.
I to sve je bilo sjajno. Posle toga sam počeo da smanjujem obim kilometara, proslavio božićne i novogodišnje praznike i došao je 2.januar i početak 7-dnevne trke na traci…
– Šta se sve dešavalo tokom ovih sedam dana? Kako je prosečno izgledao jedan dan u ovom poduhvatu?
Mihal: – Plan je bio da trčim 18 sati, a posle da spavam. Međutim, već prvi dan, kada sam legao, nisam mogao ni oka da sklopim i posle 5 sati pokušavanja da spavam nastavio sam da trčim. Drugog dana su počeli problemi. Bol u levom delu stomaka. Bio sam veoma nervozan, jer sam imao još mnogo sati ispred sebe, a nisam se osećao dobro. Usporio sam na 9,5 km/h, pravio pauze i tako ceo dan. Kada sam to nekako izdržao, nadao sam se, da će noć i spavanje da saniraju tu povredu. Legao sam, ali verovali ili ne, opet nisam spavao. Poučen iskustvom od prošle noći, već posle 3 sata, odustao sam od pokušaja spavanja i nastavio da trčim. Sada je već bol u stomaku bio slabiji i nekako sam se i psihički podigao. Došlo je jutro i konačno sam uspeo da spavam čitavih 1,5 sata.
U trećem danu već sam bio spreman na sve. Umor je bio strašan, ali i na to sam bio spreman. Trčao sam uglavnom ceo sat, a posle toga pravio pauze od nekoliko minuta za jelo, toalet ili odmor… Pred kraj trećeg dana mi se desila povreda pokosnice na levoj nozi. Nije mi ograničavala pokret, ali me je opominjala i ubrzo se bol povećavao, pa sam odlučio da stanem. Odspavao sam tri sata.To mi je pomoglo, i u jutro četvrtog dana sam opet bio relativno oporavljen. Tempo je bio sporiji, oko 8,5 km/h.I tako iz sata u sat sa pauzama…
Peti dan se javio bol u levom stopalu i tu povredu sam vukao do kraja trke. Nisam uspeo da je prebrodim, ali sam našao način da gazim na nogu malo neprirodno, tako da me manje boli…
Šesti dan je već bio nekako najstabilniji, nisam više toliko jurio kilometre, jer sam znao da ću cilj ispuniti. Više sam brinuo da se ne povredim dodatno. Ginisov rekord sam na oko 151. satu prevazišao i već sam bio emotivno ispunjen. Naravno, kao što to dolikuje sportisti, nastavio sam da se trudim, ali samo 15 sati spavanja za šest dana, je već uzelo maha i sve više sam pravio pauze.
Tako sam ušao i u zadnju noć. Od emocija ili čega već, spavao sam samo od 3 do 4 sata ujutro. Od 4 sata ujutro, to je već bila kombinacija više hodanja nego trčanja i u šest ujutro sam uspeo i da istrčim 900. km. Već je bio veoma veliki bol u zglobovima oko članaka, verovatno zbog pokreta koji na traci nije prirodan, jer kad je čovek umoran ne stigne da podigne nogu na vreme i traka je povuče nazad i tu zglobovi članaka najviše trpe… I tako, doguram ja do 40 minuta pre isteka 7. dana, i tu kao da je stalo i vreme i prostor, i samo sam ja nastavio da idem, a da bih nekako iskočio iz te crne rupe, u poslednjih pet minuta sam svaki minut ubrzavao da bi poslednjih 30 sekundi išao 14 km/h (oko 4,20min/km).I kraj i 912,22km. Baš kao što je govorio legendarni češki maratonac, Emil Zatopek: „Kad nemaš snage,ti pojačaj“.
– Tvoji utisci, nakon svega?
Mihal: – Ništa teže u životu nisam uradio, i fizički i psihički. Istrčao sam ovo, ni sam ne znam kako. Nisam vernik, ali kao da mi je nešto pomagalo od gore. Suočio sam se sa toliko kriza i povreda u toku tih 7 dana da je to neverovatno.
I eto istrčao sam taj rekord. Ovde u Slovačkoj, svi bruje o tome, a moje mišljenje je da ovo na sportskom nivou uopšte nije moj najbolji rezultat. Ok, fizički i psihički najteži svakako, ali po kvalitetu ne. Ali ljudi vole cirkus, i tako je ispalo. A ja sam ovo trčao da opet nešto dokažem, i dokazivaću uvek.
Drago Boroja, januar 2025.
