Mission: Impossible #9, „Hromi Ahil“

Ne, neće to biti nagoveštaj ili recenzija  još jednog  nastavka serije filmova sa Tomom Kruzom. Ovo će biti samo još jedna priča o nemogućim misijama (NM) mnogih maratonaca. Jednu od njih je nedavno opisao naš kolega iz kluba100, Vladimir Savić, i to me je podstaklo da i ja nešto napišem, uz napomenu, držite se daleko od  sličnih NM.

Za uvod moram naglasiti da sam ove godine nastavio sa odlascima na maratone koristeći LOW COST avio linije. Tako sam u aprilu bio u Hanji na Kritu,  i Kaunasu u Litvaniji, a ovog puta je izbor bio Tartu u Estoniji. Šteta ne iskoristiti  skoro smešne cene letova:  na Krit oko 90 evra, u Litvaniju oko 50, a u Estoniju oko 65. Dakle, to možemo nazvati kao neki vid mog letačkog maratonskog turizma, po meri čoveka sa skromnom penzijom. Ta putovanja, kao  i  predhodna  u Nikoziji na Kipru, Kotoru, Raguza na Siciliji, Riga u Letoniji  su mi ostale u dragoj uspomeni.

Kolega Sebastian, moja Benja i ja

Ovog puta na put sam krenuo sa povredom ahilove pete i tek preležanom jakom prehladom. Problem sa petom vučem već skoro 3 meseca, i za to vreme nisam uopšte trenirao, pokušavao sam da mirovanjem izlečim povredu. Po svemu sudeći, do toga nije došlo, a čak šta više, nekoliko dana pre polaska, valjda od nervoze, bol u peti mi se pojačao. U takvim okolnostima suludo je bilo upuštati se u NM, ali na put sam ipak krenuo – šteta bi bilo da mi propadnu uplate za avion, noćenje, startninu…

Grad Tartu se nalazi u istočnoj Estoniji, nekih 50 km od ruske granice. U svetlu nategnutih odnosa sa Rusijom mnogi su nas odvraćali od putovanja. Ja tome nisam pridavao značaj – znate i sami već ono uvreženo, Rusi su naša braća.

Prvi dan smo proveli u glavnom gradu Talinu. Kao i u predhodnim putovanjima u Litvaniju i Letoniju, i ovde smo imali utisak da češće na ulicama, u restoranima, čujemo ruski nego lokalni jezik. Na uzvišenju nad gradom dominira prelepa Saborna crkva Aleksandra Nevskog. Peta je bolela ali vredelo je to sve obići i videti.

Naredna dva dana smo proveli u gradu Tartu.  Moram ovde dodati, da smo na nekih 300 m od starta i cilja maratona, iznajmili ekskluzivan apartman od nekih 150 m2, sa džakuzi kadom, tri televizora, ogromnim akvarijumom, ogromnom  kuhinjom sa sa svim mogućim AGD uređajima – sve to za samo 20 evra po osobi.

„OTIUM REFICIT VIRES“, „Odmor vraća snagu“

Prvi dan smo proveli u obilasku grada. Neću vas zamarati istorijom grada, o tome je bolje opisano u internetu. Gradom su prohujali i Rusi, Poljaci, kao  i Šveđani koji su ostavili veliki univerzitetski centar, kroz koji je provučena  zadnja  dva km maratonske staze. Tamo smo i slučajno naleteli na već postavljenu oznaku 40.km. Sa bolnom petom sam  napravio  ovu fotografiju., i tada sam pola u šali pola u zbilji rekao društvu – ako sutra u trci,  ikako dospem do tog mesta, ima da na kolenima poljubim to mesto. Ono mnogo važnije donep je nadpis na mostu,  kojeg još nazivaju anđeoski, „OTIUM REFICIT VIRES“. Ta latinska izreka na momenat me je vratila u školske dane i na nezaboravnog, pomalo eksentričnog, profesora  Dragomira Krgina iz Čuruga , čoveka sa neobično širokim dijapazonom znanja, uspešnim  učesnikom  ondašnjih kvizova. Kao redko ko, umeo je da zanimljiv način spoji suvoparno stručno predavanje iz električnih mašina, sa mnogim životnim sferama. Svako ko je hteo ocenu više, dobijao je pitanja iz opšteg obrazovanja, između ostalog i iz latinskih izreka, i za neverovati, a sećam se dobro, ja sam dobio četvorku, upravo za tu poslovicu  „ODMOR VRAĆA SNAGU”. Šta ti je igra slučajnosti, koja je u ovom slučaju, sigurno doprinela da odnekud dobijem još veću motivaciju da pokušam sutradan NM. Nakon toga, prekinuo sam dalji obilazak grada i ODMARAO, gledajući neke trke za decu.

Da opet ne odem u širinu, sličnu NM sam imao davne 1996. godine u Rimu, gde sam stigao sa jakim gripom i temperaturom od 38C. Kako sam tada, zajedno sa drugarem Slobom Dimitrovim   bio eksluzivan gost organizatora, iako bolestan i iscrpljen, odlučio sam da sa ostalom elitom odem na start, kako sam sebi govorio, da bar jednom u životu startujem iz elitne zone, a posle 2-3 km odustanem… Ali, već pogađate, neki naš uvrnuti maratonski podsticaj me je odveo do cilja i solidnih 3:20:31. Šteta što sam tada imao gripu, jer bih verovatno ostvario bar 2:45…itd, itd. Kasnije sam saznao da me je ta pustolovina mogla imati kobne posledice, jer je virus mogao otići i na srce, u najboljem slučaju na bubrege.

Slično tome, i ovde u Tartu sam takođe startovao, jednostavno morao sam da  probam. Moja Benja, koja je po struci psiholog, i koja ima moj psiho-profil kao na dlanu, još pre 2-3 nedelje je govorila, da ako odem na start, nema sile koja će me zaustaviti da ne završim trku, pogotovo što je limit 7h.

Kako ovaj selfi pokazuje, od početka sam bio u začelju, a od 3. km, i „fenjeraš“. Od tog momenta pratio me je medicinski kvad, znate ono čudno terensko vozilo, čije brektanje motora  je bilo prilično iritirajuće. Setio sam se i maratona u Sarajevu, kad me je bukvalno na 2-3 m iza pratio policijski auto, i kad sam zamolio policajca da zaostane bar 15-20 metara, on mi je ladno odgovorio da ima naređenje da bude uz zadnjeg takmičara. Bravo care, revnost u službi iznad svega.

Na nekom 15. km sam uočio da počinjem sustizati dve osobe i malo sam“ dodao gas“… i uskoro  kvad je ostao kraj njih.

Moram se vratiti na povredu. Na 2-3. km, dok me je noga baš bolela, dok sam vidno hramao, debelo sam se kolebao – nastaviti ili ne. I u tom kolebanju, ja sam se uzgleda jednostavno privikao na taj bol, moram priznati,  na ivici podnošljivosti,  I bez onog brektanja kvada, nastavio sam trku sasvim optimistički. Ne leži vraže, negde na 25. km, kvad mi se ponovo pridružio, verovatno je ona dvojka odustala. Ali kad sam video oznaku 30. km, bio sam 100% siguran, da me više ništa ne može pokolebati. I evo opet  slike sa  anđeoskog mosta, gde prema obećanju sebi i drugarima, ljubim znak, Doduše, nisam poljubio na kolenima, jer ko zna, da li bih se mogao pridići posle toga.

Kvad me je pratio sve do finiša, dakle, bio sam poslednji. Svojevremeno su me poznanici i rodbina u Futogu pitali, dokle više sa tim trčanjem, a ja sam odgovarao, pola u šali, pola u zbilji, trčaću sve dok ne budem poslednji. E vala, u ovim godinama i uz NM,  na cilju kao poslenji, nisam osećao nikakvu blamažu, već ponos i ogromno zadovoljstvo, i sigurno nastavljam sa učešćima na trkama. Zašto da ne, moliću lepo, pa ja sam čak bio prvi u kategoriji M70 (valjda jedini, mada nas je četvoro starovalo). Dobio sam i lepu plaketu (na slici) . Mala zanimljivost,: uz plaketu sam dobio desetak energetskih želova, ali koje mi je na aerodromu oduzela estonska policijantka. Pravila, pravila, da bi me udavila, rekao bi pokojni Bora Čorba, ali razumljivo je – želovi se ne smeju unositi u avion. Bravo i za ovu revnost.

Dužan sam da još napišem par reči o organizaciji trke. Jednostavno, čista desetka. Nije ni čudo, jer ta ekipa godišnje organizuje jpet velikih trka: jednu skijašku  na 50km, dve biciklističke  i dva maratona , ovaj gradski i još jedan kros maraton. Toliko volontera nisam video nigde ranije. Staza, jedna petlja,  vrlo interesantna,  ne računajući startni pravac,uglavnom pešačkim ii bicikističkim stazama duž reke, kroz susedna naselja, šume, parkove, rekreacione centre…Slično tome, je bilo i u Kaunasu, a takođe i Segedu, Ostravi… Po mom skromnom mišljenju, to je dobar pristup, sigurno bolji od  zatvaranja saobraćaja u pola grada i slušanja psovki nezadovoljnih vozača.

Post festum: U nedelju i ponedeljak posle maratona jedva sam hodao, što zbog povrede, što zbog silne upale, a danas peti dan posle trke osećam se kao preporođen, i malo pre sam se prijavio za ultra trku na 12h u subotu. E tamo, uz laganu šetnju, imaću dosta vremena da se razmislim „imam li ja pameti“…

oktobar 2026. Drago Boroja