Maraton u Sidneju (Australija)
S velikm strahom sam se pripremao za maraton u Sidneju. Naime, krajem maja, posle istrčanog maratona u Rigi (Litvanija), otišao sam u Pirot da se vidim sa svojim drugarima i prijateljima i da napunim baterije, pošto meni boravak u rodnom kraju najbolje pomaže da se psihički odmorim i regenerišem.
U povratku u autobusu Niš ekspres, bila su slobodna samo poslednja pet sedišta. Ja sam seo na jedno od njih i, kada sam prešao granicu sa Hrvatskom, u jedan sat posle ponoći, meni se prispavalo i ja sam legao na ta pet sedišta i spavao tri sata. Kada sam se probudio, osetio sam da mi je desna noga oko kolena utrnula i tu utrnulost sam osećao čitavih mesec dana! Verovatno su mi bili pritisnuti živci oko desnog kolena. Mesec dana nisam mogao da trčim, a noću sam osećao i bolove kada se je noga ohladila.
Bilo kako bilo, pokušao sam da ne mislim na sve te probleme i krenuo s izvesnim optimizmom na daleki put u Australiju. U društvu s ostalim trkačima zaboraviš na probleme. Putovali smo iz Ljubljane najpre do Istambula, tamo čekali tri sata i zatim u velikom avionu krenuli do Kuala Lumpur, gde smo samo par sati počekali na aerodromu da napune gorivo i istim avionom pošli za Sidnej. Od kuće sam pošao u sredu u pola sedam ujutru i stigli smo u Sidnej u 20 sati uveče u četvrtak. (Dakle, ukupno oko 37 sata, ali zbog vremenske razlike, putovanje na istok se je skratilo za osam sati, pa smo, u stvari, na putovanju proveli oko 30 sati). Meni je relativno brzo prošlo to vreme i nisam osećao nikakve poteškoće zbog dugog sedenja. Jedini problem je bio što su gasili svetlo u avionu, pa te to povremeno prisiljava da spavaš, a ja sam se trudio da ne spim danju. Meni to i nije teško, jer danju nikada ne spavam.
U avionu su davali hranu i piće skoro na svaka tri sata. Kada smo stigli u Sidnej uveče, pitali su me za večeru. Rekao sam da je meni dosta hrane i pića – niti kod kuće ne jedem toliko. (Kažu da se najviše hrane daje u turskim avionima). Zato sam otišao direktno u sobu, ali nisam mogao da spavam. Uzeo sam knjigu i čitao. (Poneo sam dva romana od kuće).
Sledećeg dana smo otišli na EXPO. Tamo je sve lepo organizovano tako da smo dobili startne brojeve za nekoliko minuta. Otuda su i ove slike.
U subotu sam ostao sam u hotelu, pošto uvek, na dan pred maraton ne idem nikuda. Povremeno sam čitao i, kada sam osetio da mi se prispava, ustajao sam i izlazio van iz hotela. Malo sam šetao, a jednom, sam istrčao nekoliko kilometara.
Ujutru smo otišli podzemnom železnicom i do samog mesta za start smo hodali samo par kilometara (za razliku od Čikaga, npr. gde smo hodali čitavih devet kilometara pre starta! Neverovatno!).
Zbog problema oko desnog kolena, koje je za 90% bilo bolje u vreme pred odlazak u Sidnej, odlučio sam da krenem polako i držao se toga, tako da sam prvu polovinu istrčao za dva i po sata. Nastavio sam tako otprilike so 30-tog kilometara, ali uskoro je desna noga počela da otkazuje i korak mi se veoma skratio – napravio sam dva kratka koraka tokom trčanja, dok su drugi trkači pored nene napravili jedan korak u toku hodanja! Ja nisam imao nikakve bolove niti grčeve, već samo nedostatak ravnoteže u desnoj nozi i skraćenje koraka na desnoj nozi. I ja bih radije hodao, ali nisam mogao da ispružim desnu nogu. U poslednja tri kilometra sam potpuno izgubio ravnotežu u desnom kolenu i samo moja uporna želja da stignem na cilj, iskustvo i velika napregnutost, održavala me je da idem polako napred. Na 200 metara pred cilj publika je osetila moju upornost i dobio sam takav aplauz, da me je masa pogurala napred do cilja.
Ljudi bi najpre pomislili da je moja starost kriva za sve to (nepune 84 godine), ali nije baš tako. To sigurno ima veze, ali uzmimo u obzir dugo sedenje u avionu, pa vremensku razliku. Jednostavno nisam uspeo da se adaptiram na promenu vremena za dva dana. Prispavalo bi mi se otprilike kada je u Srbiji bilo vreme za spavanje, ali ja sam se trudio da onda ne spavam, međutim, kada je došla noć nikako nisam mogao da zaspim. Izračunao sam da sam spavao ukupno šest sati od polaska od kuće (u Sloveniji) do starta na maratonu u Sidneju! Kada sam pitao druge da li i njima smeta vremenska razlika, rekli su mi da se i oni ne osećaju u glavi najbolje. Ja sam tri puta trčao maratone u Americi, ali se nisam tako slabo osećao zbog razlike u vremenu.
Nedostajalo mi je mleko za doručak u hotelu. Ja inače jedem samo hleb i mleko ujutru. Bilo je jogurta, ali po njemu mi malo krče creva u stomaku.
Još i klima u hotelu mi je veoma smetala. Nije mogla da se isključi, tako da sam imao kapuljaču na glavi i danju i noću, kada sam bio u hotelskoj sobi. (Izgleda da klima ne smeta samo onima koji piju pivo, tj. alkohol!).
Nisam uključio moj pametni sat za sve to vreme, pa nije uzimao u obzir moje nespavanje, ali smatram da bi mi on savetovao da uopše ne startujem na maratonu, kada bih ga imao uključen na ruci. I ovako mi je pokazao samo 5+ za moju spremnost za trku. (Za razliku od 8+ ili 9+ na treninzima).
Posle maratona, sat mi je napisao da ostavim bilo kakvu fizičku aktivnost, jer sam veoma, veoma umoran i iscrpljen. Kako i ne bi, jer posle svega i sama trasa je s 380 metara uspona, veoma teška. Na trasi su davali vode na svaka 2-3 km, ali šta to vredi kad je moja glava bila rasturerna. (A i potrošio sam sve kockice šećera koje sam imao u džepovima. Ja na maratonu jedem samo šećer i pijem vode i ništa drugo. Obično ih imam 80 kockica u četiri vrečkice, a ovog puta sam poneo samo dve vrećkice, pošto sam očekivao da ću trčati polako. Nisam se pa nadao da ću trčati više od šest sati). Zbog nestabilnosti u desnom kolenu nisam smeo da gledam levo-desno, već samo pravo ispred sebe. Naši trkači su me poslednjih stotinu metara ispred garderobe primili i tako pridržavali. Verovatno sam ostavljao utisak veoma umornog i iscrpljenog starog maratonca, međutim, ja se nisam osećao mnogo umoran, jer sam trčao veoma polako – već samo iscrpljen, pošto nisam nikada trčao šest i po sati na takmičenjima. (Iscrpljenost i umor nije isto). Bio sam samo nestabilan, tako da sam jednom i pao – zavrtelo me je i pao sam na bok kada sam slučajno pogledao na stranu. Sreća da je bila trava ispred šatora za garderobu
Ali, interesantno, u ponedeljak nisam osećao nikakve smetnje, tek u utorak sam osećao neznatne bolove na butinama kada sam silazio niz stepenice (to je zbog dugačkih uspona na maratonu, znači malimuskulofiber). Dakle, potpuno oporavljen! Možda je to i zbog toga što sam dosledno uzimao tablete vitamina, minerala i mikroelemenata pre, u toku i posle maratona (pa i zbog sporog trčanja). Sledećeg dana, do podne, bili smo slobodni, pa sam otišao u jednu banku i kupio kovanice i papirni novac pošto sam (uz sve muke) i numizmatičar. U podne smo išli na izlet u zoološki vrt gde sam video tipične australijske životinje. Kenguri su bili manji nego što sam ih pre zamišljao, a lenjivci su zaista simpatični dok se lenjo izležavaju na drveću (mada ja, inače ne volim lenje ljude). O papagajima da ne govorim. Njih ima kao što mi imamo golubove u Srbiji.
A zatim je došao na red izlet u Prirodni park, koji je ostavio veliki utisak na mene, pa ne samo zbog najstarije žičare na svetu, već zbog njegove veličine i izgleda (rekli su da je veliki kao pola Slovenije). Tu sam video svakakve tropske biljke (jednu od njih ima moja žena u vrtu, koju pokušava svako proleća da oživi, pošto je veoma osetljiva na hladnoću i slana je uništava, a zna se da je klima u Postojni veoma oštra. Doduše, sada zime u Postojni i nisu tako hladne – klima se veoma promenila, za razliku od pre 40-tak godina, kada su gomile snega bile po tri metra visoke u toku čišćenja. Kada sam prvi put došao u Postojnu, a bila je zima, osećao sam se kao da hodam kroz tunele. Uostalom, klima se menja i u Srbiji). Žičarom smo prešli s jedne na drugu stranu kanjona. Ona je veoma stara i nezgrapna, pa škripi i ljulja se. Ja sam s nekim strahopoštovanjem čekao da pređemo na drugu stranu. Zatim smo se još dva puta vozili s nekim modernim žičarama ispred starog, napuštenog rudnika uglja, koje se toliko brzo i strmo kreću gore i dole, kao da smo u luna-parku. Vidi se da je sve to preuređeno u turističke svrhe. Žičara je prevozila ugalj do jednog naselja u kome su sami restorani. U jednom od njih smo mi sada ručali, a nekada su to bile same krčme, u kojima su pili doseljenici iz Engleske, najniži sloj društva – sve same pijanice i robijaši iz engleskih zatvora. (Još se vide izbledela imena krčmi na pojedinim fasadama).
Na jednom vidikovcu smo se okupili i slikali. Fotografija pokazuje panoramu parka, ali ni izdaleka ne pokazuje svu njegovu privlačnost – vodopade i razne stene kao da je kanjon Kolorada u Americi. U jednom parku je bila gomila papagaja – kao golubovi u Baš-čaršiji u Sarajevu. Ja sam držao sendvič u ruci i davao im po malo, a kad su opazili i drugi papagaji, skočilo je na mene 10-15 njih, dok mi jedan nije istrgao sendvić iz ruke i pobegao, a za njim i ostali. Šteta što su ovi moji zakasnili i nisu me slikali, a bila bi baš zanimljiva fotografija.
Tako je protekao moj pustolovni maratonski izlet u dalekoj Australiji (i stvarno je daleko – čovek vidi koliko je daleko tek kada putuje tamo). Na desetak kilometara ispred Ljubljane, u avionu, osetio sam nemirne noge, pa sam i zadremao čim sam se nešto zamislio – tek sada me je, znači, preuzeo umor.
Hći me je čekala na aerodromu u Ljubljani i, kada sam stigao u Postojnu, nisam mogao da zaspim do pola tri ujutru!
I tako sam osvojio svoj sedmi mejdžors! U Sidneju je u mojoj kategoriji bilo šestoro maratonaca. Tri nisu stigli na cilj, jedan nije uspeo da pretrči maratonsku dužinu u predviđenom vremenu (od sedam sati), tako da sam ja bio drugi i dobio srebrnu medalju. (Dobio sam je veoma zasluženo – pošteno sam se potrudio i izborio za nju!)
Ostalo mi je samo još dva mejdžorsa sledeće godine: 23. maj 2027 Keptaun (Južna Afrika) i 5. dec. 2027. Šangaj (Kina). Moje ambicije se nisu izgubile posle australijske katastrofe. Nadam se da će mi se živci oko desnog kolena regenerisati za 2-3 meseca. Ja sam već počeo s aktivnim treningom iako mi sat pokazuje da je moja sposobnost samo 5+. Kada istrčim maraton u Bukureštu (12. okt) i maraton u Ljubljani (17.okt), odmah počinjem s treningom maratonske baze, koja će mi omogućiti dobre pripreme za maraton u Keptaunu, gde se nadam da ću biti bolji, a pogotovu mislim dobro da uvežbam za Šangajski maraton gde je trasa ravna i brza. U Šanghaju će (2027.), prvi put biti predstavljena i nova medalja (Nine Star medal), s devet zvezdica, za trkače, koji pretrče Šangajski maraton, uz ostala osam mejdžorsa.
Vladimir Savić, septembar 2026
